Strah i ja se odlicno poznajemo, neraskidivo smo vezani. Pokusavamo da se posvadjamo, da se odlepimo jedno od drugo, pokusavaju i drugi da nas rastave i sve ostaje na pokusaju.

Dajem mu razloge da ode, molim ga, preklinjem, bivam lukava, bivam dobra, bivam pametna, glupa, cmizdrava, teram ga na sve nacine koje kao zena znam.

Onda se posvadjamo, pa se mucimo, kinjimo, tucemo, placemo… Vec ocajavamo, proklinjemo dan kada smo se sreli i upoznali. Proklinjemo sebe sto smo se spojili, sto prokletstvo bivamo jedno drugome.

Nije ni njemu lako sa mnom, ali ga nisam trazila, nisam zelela da ga upoznam, bezala sam od njega, jurio me, molio me da se upoznamo, pustao je lagano svoje pipke po meni, milio po mojoj podsvesti, sisao u svest i zavladao njome i mnome.

Pusta me, pustam ga, kada popadaju sve brane podsvesti koje ga cuvaju kao najvece blago, kada iznemogli od borbe u areni popadamo od umora oboje. Umorni smo, pretuceni, ali srecni i odvojeni. Gledamo se tada i ne vidimo, placemo od srece i okrecemo ledja jedno drugome.

To je ljubav koja zudi za rastankom, to je ljubav koja bezi jedna od druge, a lanci ih vezuju, to je dobijanje borbi ali ne i rata.

Moja jedina zelja je uvek bila da se zauvek rastanemo i da on nema priliku da ikada vise ikoga upozna.

Neka umre, nestane i ne muci vise nikada nikoga!

1260558f6623683bfaf81ee19sf