Архиве за децембар, 2008


Ljubav?!

 

Voleti nekoga? Sta to znaci? Kad izgovorimo te reci, koliko su sebicne?

Zasto se neko voli?

Zato sto nas taj neko ispunjava, cini srecnima, bogatijima, potpunijima, zabavlja, nasmejava, moze se pricati s njima, putovati, stvarati porodica, jer je taj neko dobar…sta se tu voli, a da ima ta ljubav nema veze s nama, da ne trazimo i ne ocekujemo nista od nje.

Sme li se sramotno priznati da je taj uzvisen osecaj, sebican?

Ima onih cuvenih recenica: “sta ce mi zivot bez tebe, umrecu bez tebe, moj zivot nema smisla bez tebe, ti me cinis srecni/om, s tobom je zivot lepsi, potrebna si mi da bi ziveo/la…”.

Sta je tu zbog druge osobe, a ne zbog nas?

Koja ljubav je uzvisena i ne trazi nista? Ko je taj veliki covek/zena koji ju je spoznao?

Ko je voleo, samo da bi voleo, ne trazivsi i ne dobivsi nista, a imavsi sve?

Da li je to ljubav majke prema detetu? Ljubav kucnog ljubimca? Koja je to bezrezevna ljubav, cija?

Ili i samo takva ljubav postoji od Boga!?

andjeo

Prica jednog tepiha

1

Znao je odmah po njenom pogledu da i ona zna. Nije znao kako da se ponasa, sta da kaze, pokusavao je da dobije na vremenu I krenuo da slaze stvari po sobi. Pitala ga je, “Da li je to istina?”, cutao je I sklanjao majice, zatezao krevet, nije mogla vise da ceka, uhvatila ga je za stomak zabola nokte u njega i posela ga ispred sebe, da mu vidi oci, te lazljive oci. Potekla je krv ispod majice, opet je pokusavao da dobije na vremenu, mozak mu je radio kao centrifuga na ves masini. Govorio joj je da nije normalna, da mu je pustila krv, da ce se inficirati, da ce mu ostati oziljak zauvek…Ponovila je pitanje, nije je gledao, caprkao je oko krvavih tragova od noktiju i odgovorio: “Da, istina je, ko ti je rekao?”

Izgubila je kontrolu nad sobom, ruka je poletela, zalepila mu je samar iz duse, iz srca, iz ocaja, iz bola, iz straha, zakucala ga je za krevet. Bio je to onaj samar od pozadi, kada udarac zadaje spoljna strana ruke I ima jaci zamah. Jer je lagao, jer je cutao, jer je…

Ustao je i udario joj je takav samar da je pala na patos. Gledala ga je odozdo, pokusavala da nadje mrznju u sebi, tekle su joj suze, slivale se niz dusu koja je tog trena krocila u pakao. Do tada je bila nevina, cista, iskrena. A od tada, plamen grotla je lizao sve njene pore bica.

Gledao je odozgo i pitao; “Ko ti je rekao”, nije mu odgovorila, gledala je sare na tepihu, onda je sam shvatio ko je rekao, I to je bio urlik njegove duse. Kum, prijatelj, izdaja. To ga je pogodilo, plakao je kao malo dete, u trenu je izgubio i nju i kuma.

Ustala je od svojih sara s tepiha, otisla do kupatila, umila se I izasla u noc….

Baba i deda

Bila je to davna 84-ta, letnji raspust. Mi, ekipa iz kraja svakoga dana I noci zajedno. Bio je i on tu, dugokosi ortak, koji je vozio motor I sa bratom svirao gitaru, a mi pevali. Gotivila sam ga kao brata, a u njegovog brata se zaljubila…

Dosla je ona, devojcica iz centra grada, kod sestre koja je zivela kod mene u zgradi. Plava, tiha, fina curica. Upoznale smo se I pocele da druzimo, bila mi je zanimljiva, jer je bila drugacija od moje “bagre” iz kraja. Vidjala me ona s njima, pitala me ‘ko je dugokosi decko’, rekoh joj da mi je drug i da je dobar. Pitao me, ‘ko je ona mala plava iz tvoje zgrade, aj mi je smuvaj’. Muvala ja nju, muvala njega I smuvala ih jedne avgustovske noci, kada sam rekla da nemam svetlo u liftu I da me otprate do stana, tada su se prvi put poljubili, krenuli, poludeli, zaljubili, zavoleli…..napustili skole…vencali su se 86-te, ja zavrsavala srednju skolu, oni zapocinjali brak. Bila je trudna, iste godine je on otisao u vojsku, a ona rodila devojcicu. Bili smo srecni, zbunjeni…posle dve godine, rodila im se druga cerka, posle osam jos jedna.

Ziveli su sa svoje tri cerke kako su znali i umeli, on je radio, ona cuvala decu. Bila su to nekako i nasa deca, jer su prva dosla u nase drustvo, slavili smo im rodjendane, polaske u skole, male mature, velike mature….Znali su cesto u sali da me psuju, ‘e da nas ti nisi upoznala ko zna gde bi sada bili’…

Letos im se srednja cerka udala, isla sam na vencanje I gledala onu malu kmezavu devojcicu iz kraja kako izgovara DA I postaje gospodja, cestitala sam njoj, njima i rekla im,’hocete li me pustiti da budem jos mlada, uvek me zeznete’, smejali su se, a ni oni nisu znali sta ih je snaslo. Gledala sam ih kako se ljube s gostima, on jos uvek dugokos, kose vezane u rep, ona jos uvek mala plava….secala se I zaplakala….

Malopre zvoni telefon, zove mala plava i kaze: “postala sam baka”, odahnula sam i cestitala i nastavila da psujem, jer mi generacija postaje babe i dede i kud su pozurili i hoce li vise da se smire…rodio se jedan mali bata. Neka mu je sa srecom, i babyvingernovoj mami i babi I dedi.

Mirisi

…rekla je, idem, ostavljam te, budi s njom.

Ustala je od stola i pocela da pakuje stvari. Sedeo je, pusio, cutao i gledao. Nije imala kofere, torbe, nasla je kese za djubre, one crne dzakove. Otvarala je ormare, ubacivala u njih sve zajednicke provedene godine, bez reda, bez smisla, zamagljenog pogleda, do trenutka dok dzak ne napuni, potom ga je vezivala i bacala u dno svesti. Redjali su se dzakovi, pomagao je i on, bacali su se u dzakove, cutali, plakali. Znali su da je kraj u tim crnim dzakovima, oslikali su njih, njihove godine, njihovu ljubav. U svakom je bilo slano, u svakom je bio miris njih dvoje, zavezan, bacen u ugao nezaborava.

Posle su seli, zapalili po cigaretu, gledali se, plakali, cutali, osvrtali se po sobi pocetka i kraja.

Ustala je, pozvala nekoga, uzela kljuceve i pocela da skida njegove. Tresle su joj se ruke, zapinjalo je, skinula je dva kljuca, bacila ih u praznu pepeljaru i stala sa suzama. Otada je pocela da place u sebi, kraj je stajao u pepeljari u vidu dva kljuca od stana.

Sisli su do auta sa crnim dzakovima, bez drame, pakovali ih u prtljaznik kola, cutali, prijatelj ih je gledao I odmahivao glavom.

Dosli su do nje, vadili dzakove, ljudi su gledali, nosili do njenoga stana, bacali ih u sobu njene mladosti, dajuci joj miris tuge, bola, nabacujuci uspomene po coskovima mladosti, koja je toga dana ostarila.

Popili su kafu, ispratila ga je do vrata, poljubila ga jos jednom, rekao je; “Uvek cu te voleti”, cutala je, zatvorila vrata i srusila se na pod.

Nisu se vise videli, to je bio kraj.

Danima je sedela u svojoj sobi sa crnim dzakovima, gledala ih, nemajuci snage da se pomeri, da ih raspakuje…Mirisi su izlazili iz nje ili tih dzakova, nije znala, a nije mogla nista…spavala je u njima, budila se u njima, cutala i plakala u njima, trazila se…

Nakon mnogo, mnogo vremena se nasla. Raspakovala se, razbacala po svojim ormarima, i cini se da nije uspela jos da se slozi, taj neki razbacani svet je postao njen. Nabacan, sada bez mirisa, saren, bez smisla, bez reda, cist, miran, njen i ziv.

oldbycapitainecrocoh2

Прати

Добијте сваки нови чланак достављен у ваше поштанско сандуче.

Придружите се 860 других пратиоца