On je so na mojoj dusi,
on je so na mom srcu,
on je so mojoj masti.
Soli moje telo,
Svojom soli.
On je so mojih suza,
on je so moje ceznje,
so mojih nemira.
Posoli mi osmeh,
posoli suzu,
put na kojem stojim.
Pored njega sam kao more.
Archive for јануар, 2009
Pre dve godina, krajem avgusta, vracala sam se s maman od brata i porodicnog okupljanja. Prelepo vece, stvoreno za setnju i nas dve laganim koracim krenusmo kuci. Cavrljasmo, usput, onaj rekao ovo, onaj prosuo ono, vidi mesec, lepe zavese, vidi onog prekoputa…I tako nogu pred nogu, da svarimo veceru , prosle smo vise od pola puta. I, tako zanesene tandrkanjem, ne gledamo kuda idemo iiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiii…..Ovo je za verovali ili ne, majke mi?! Te iste sto je isla kraj mene.
Moja noga samo sto nije zgazila zmiju!!!!!!! Nisam uspela ni da vrisnem od soka, velika crna zmija, ide trotoarom i sad se najezim kad se setim, mislim vuce se, ne zna ni ona gde ce, a jaaaaaa, izletela na sred puta, idu automobili, busevi, ne umem da se pomerim, u soku bez reci stojim i gledam u onoooo crno veliko vijugavo. Povuce me maman na drugu stranu, psujuci me da cu da poginem i da sam kreten…pusta majka i tada misli na svoje dete, ne na sebe. Sa one druge strane, poceh da se tresem i da psujeeeeem koliko me glas nosi, tada je plavusa ukapirala, a mozda je i bolje, jer ko zna sta bi se desilo da sam vrisnula iznad zmije, mozda bi se uplasila, mozda bi me ujela…mozda uopste nije otrovna…
Otkud zmija u sred Beograda na asfaltu? Otkud bre, da bas ja naletim na nju?
To je bilo nesto potpuno neocekivano u gradu i otud moj sok, jedva sam dosla kuci, koliko sam se sokirala.
Baksuz sam ja bre, zivota mi!
I ovo je jedan od retkih postova gde necu sliku da postavljam, ne volim bre, zmije ni na slici da gledam.
Eto, da znate sta se moze desiti i videti u velegradu?!
U tami svoje svetlosti,
gledala je, a videla jeste,
da videla nije.
Osluskivala je misli svoje,
srce, izgovarala reci,
a nije se cula.
Naizgled je govorila,
krila se iza reci,
a cutala je.
Isla je za danima,
isla je za zivotima,
A ziva bila nije…
Tri tacke su stajale
i cekale nastavak…
Koliko svaki novi kraj,
kao i novi pocetak,
uvek budu drugaciji.
Uvek su kao prvi put.
Koliko koraka treba preci
od nesvesnosti
do svesnosti.
Koliko hodanja
po ivici razuma,
koliko slicnosti,
a sve je razlicito.
Jedino isto je da,
ne prepoznajemo sebe.
Zelena Soba 