Bio je lep, zgodan, pametan, jedan od najboljih frajera u kraju. Imao je devojke da smo ih samo mogli gledati, kao lepotice sa naslovnih strana. Igrao je fudbal, bio je jedan od boljih fudbalera, smesila mu se lepa buducnost. Ziveo je zdravim zivotom, mi na zurkama cigare, vince, on sokic i nista vise. Po zavrsetku skole, zaposlio se na najboljem radnom mestu koje je postojalo, nosio je lepa odela i kravate, mirisao je na kilometre, vozio se taxijem, bio je lepsi nego ikada. Nije se vise toliko druzio sa nama, ali je umeo da nas poveze taxijem ako idemo u istom pravcu i ponekada da svrati na neku zurku. Polako nas je zaboravljao, ali ne skroz, bio je tu negde, ako nam zatreba, znali smo to.

Bila je neka nova godina, bila je tu sestra jedne od drugarica, bila je starija deset godina od nas, bila je i ostala lepa, zgodna, vrcava, sa tri braka iza sebe, troje dece, i iglom u veni. Otkud oni odjednom posle ponoci zajedno, ne znamo, jutro je docekala u njegovom krevetu, i tada pakao pocinje.

Umela je ona svojim telom i vestinama da uradi mnogo toga. Odjednom je on nestao, saznali smo da je presao da zivi kod nje, da je poceo da se drogira. Niko ga dugo nije video, ziveli su preko reke, na drugom kraju grada, nismo smeli, a ni hteli da pitamo roditelje gde je on. Majka mu je prolazila pored nas pognute glave i jedva odgovarala na pozdrav. Vreme je islo, svi smo uveliko radili, neki stvarali porodice, zaboravili na njega… Pojavio se nakon par godina…

Bio je mrsav, bio je odrpan, culi smo da je izgubio posao, culi smo da ga je ona izbacila, culi smo i videli da je narkoman.

Nismo ga osudjivali, nismo ga mrzeli, nismo ga se plasili, samo smo ga zalili. S tugom u ocima smo ga gledali, cesto razbijene glave, izubijan…poceo je nekako cudno da hoda, kao da je trazio gde ce da zgazi, pogrbljen nekako, kao da se klackao dok hoda. Cesto mi je trazio novac da kupi cigare, da kupi pivo…cesto je to od svih trazio. To je jedina ‘neprijatnost’ koju smo imali sa njim, jer je bilo tuga gledati ga kako te laze a mora, kako hoda po zivom blatu, a niko nista ne moze da uradi. Kao da je onako lud, drogiran ili ne, znao da smo deo njegove lepe proslosti, nije nas povredjivao, nije nikada rekao ruznu rec, trazio je novac, niko mu ga nije davao, klimao je glavom i odlazio onim njegovim cudnim, klackavim hodom.

Culo se leti, kada su otvoreni prozori, a neki od nas su i videli, kako nag seta po stanu i vice na roditelje, kako dolazi policija, hitna pomoc, mnogo puta…

Niko nije rekao ruznu rec za njega, kao da smo ga razumeli…samo smo ga svi u kraju, duboko zalili.

Nisam ga dugo videla, sigurno godinu, dve, ako ne i vise. Cujem od ljudi iz njegove zgrade, da je jako bolestan, da cesto dolazi hitna pomoc, ili dezurna sluzba iz doma zdravlja, da kuka od bolova, da ih budi kricima. Majka i dalje prolazi pored nas, brzim hodom, da je ne bi nesto pitali, jedva odgovara na pozdrav…

Ona i dalje zivi preko reke, ima novog decka, on…se muci vec godinama u bolovima, dokle ce, ne znam…mozda danas cujem da ga vise nema. Znacu da je to spas za njega, i bice mi zao zivota koji je bacio, odnece sa sobom i deo nase mladosti…

Bio je rob svojih emocija, svog tela, svojih poroka, svojih mana, sada su ga one osudile na dozivotnu robiju.

zatvor

Advertisements