Archive for фебруар, 2009


Postar

Cula sam pre neki dan komsijske price, da ne kazem traceve, i odmahnula rukom. Kazu nas postar Novica ide iz Beograda, kupio je kucu u Krusevcu i tamo ce da nastavi da radi i zivi. Mislim se ja, dok ne vidim Novicu i dok mi on to ne kaze, ne veruje im nista. A bilo mi nesto zao kad sam to cula. Mada….od komsiluka sam tako cula da su mi komsije poginule, ja vec zamisljam decu kako su ostala sama, tuga ziva, kad vidim ih uvece zive i zdrave, drugi komsija navodno ima rak pluca, jedva da je ziv, meni se sazali, kad oni ide i smeje se… bilo je tih prica gomila, odakle to narodu, nikako mi nije jasno. Tako i ovu vest primih pola-pola.

Zvoni danas neko na interfon, Novica, da ga pustim u zgradu, i pitah ga,

da li je istina da ide, kaze jeste, jos sutra radi i ide, svratice…Auuuuuu, ode ipak. E, sad mi se stvarno steskilo, pa se poceh da se secam i ne mogu da izracunam koliko je ovde kod nas na reonu, mozda ima i j ne znam. Reon ili rejon?!

Vise od dvadeset godina ga znamo, isto toliko je u nasim kucama, kao domaci. Secam se njegovih pocetaka, ne znam koliko je imao godina, ni koliko ima sada, preko pedeset sigurno. Pocetak njegovog rada i njega mrsavog, sa pokvarenim zubima, cigarete koja se uvek dimila i daha rakije. Nosio je tada penzije po kucama, razne racune naplacivao, bio je to tada stvarno posao. Pa pozove ga jedan komsija na kafu i rakijicu, pa drugi….i vidis Novicu u osam uvece jos nosi torbu i malo se zanosi, ali posao nije zavrsio. Navikli smo da nam i u devet uvece donese neki racun ili nekome penziju, pijan do besvesti, ali vedar i nasmejan. Znao je i da zanoci kod nekih, prepije i samo zalegne. Nista nas nije iznenadjivalo, bio je nas i navikli smo se na njega.

Znao je i moj pokojni tata da ga zovne na kafu i rakijicu, pa onda zovnu jos jednog komsiju, pa drugog, uvek ima jadnih penzionera kojima je on jedini dolazio na vrata, pa kad zasednu i opeletu po politici, samo pljuste psovke, pa kad se posvadjaju, pa rasplacu, pa zapevaju, a sve u 11 prepodne, flajka rakije popijena, izadjem iz sobe a ne vidim nista, prozor niko ne otvara, doviknu da skuvam kafu i da se razilaze i tako do 3-4 popodne, Nole sa sve penzijama sedi i polemise. A, nas je, sta ces.

Znala je pokojna baba da me zove jer su se deda i on zapili i ne zna kako da ga izbaci iz kuce da ne ostane da spava kod njih. Isli smo vise puta i izvodili ga napolje. Znao je mucenik da je svuda rado vidjen gost, ali kad on dodje i donese nesto, niko ga ovako van toga nije zvao. Nije imao zenu, a i kako bi, kad nikad trezan nije bio.

Onda sam ja otisla, nisam vise zivela u kraju i zaboravila sam na njega, nisam se ni setila da pitam sta je s njim. Prosle su godine, vratila sam se i videla Novicu. Debeo, sa svim zubima, isti osmeh, ali cist dah. Rece da vise ne pije, ne pusi, cak ni kafu, dosta je bilo kaze. Pio je samo sok, I sve redje se zadrzavao po kucama. Pitala sam posle sta se desilo, kazase mi, ako im je verovati, da je trebalo da dobije otkaz, i da ga je to otreznilo i nateralo da drugacije zivi. Tako je i ostalo. Sredio je zivot, kupio stan, auto, cula sam da ima neku devojku, bilo mi je drago zbog njega. Delovao je srecno i zadovoljno, vedar kao i uvek. Vazda smo se salili da se ne seca kad me je obucenu video, uvek sam bila u pidzami kad je nesto donosio, samo ako se sretnemo na ulici, znao je kako izgledam obucena.

Poslednjih godina se retko vidjao, nije se vise mnogo toga donosilo na kucu, sem plavih koverata, a i to se moglo dogovoriti sa njim, nisam kuci i nema problema. Sretala sam ga kod postanskih sanducica kada ubacuje racune, u lokalnoj pekari gde je jeo pitu i uvek smo se pozdravljali kao najrodjeniji. i danas mi kaze da ide. Mislim, bas mi je zao. Periferna licnost u nasim zivotima, a ipak tu. Imali smo svi njegov broj mobilnog telefona, sve smo mogli da ga pozovemo i da se dogovorimo…nas je bre. I resio covek da ide u Krusevac. Prva reakcija mi je bila zaljenje, a posle divljenje. Opet krece neki novi zivot, nije glup sigurno je nesto smislio pametno, odlucuje se na taj korak sa 50 i kusur godina. Hrabro. Ide u grad u kojem ne znam da li ikoga poznaje, sigurno manje nego ovde. Dao je sebi jos jednu sansu. Ponosna sam na njega, nas je bio.

Nedostajace mi, nadam se da ce stvarno svratiti da se pozdravimo, da mu pozelim srecu u novom zivotu i novom gradu.

Blizanac je, sta da kazem 🙂

A videcemo ko ce i kakav biti novi postar 😉

postar

Advertisements

Put u lavirint

Sklonih se u stranu da pogledam sebe.

Na prvi pogled ima tu dosta dobrog, pa i na drugi, treci…isavsi dublje u obilazak, nailazila sam na proslost, na secanja, koja su ostavila ruzne oziljke. Neki su jos imali limfu na sebi, nisu zacelili. Bio je to ruzan pogled.

Bile su tu i sve sahranjene nade, i one koje su se vestacki odrzavale u zivotu, one umisljene. Bile su skup mene, zakopcane do grla, sa bezglasnim krikom na usnama. Bez reci. Izgovorene samoj sebi, moje nade. Od mene nastale, zivele, krvarile, nestale.

Izgubiti nadu i posmatrati je dok daje poslednje znake zivota je nemoc nad sobom, nemoc da se savlada sopstvena umisljenost da je postojala i da je vestacki odrzavala sopstveno postojanje.

Cak i dok je pokopavam i bacam cvet na njen kovceg, ne verujem da je umrla, da je nema vise, tesim se da zivi u meni. Tako je lakse ne priznati poraz nad sobom, nad nadanjem koje sam hranila sujetom, egom, ljubavlju. Gladna bila nije.

A onda ih vidim, sparusene, bezivotne, a jos su u meni. Moje bile, kod mene i ostale, promenile ime i nastavile da zive.

Moje bezivotne nade, moja proslost, sa kojom koracam uvek. Nosimo se zajedno, i opet verujemo da svaka nova nada nece ostati bez nas, jer to ona ne bi ni bila.

lavirint_primer

Troje

puzzle7af

Kako li je nekome trecem,

kad tresne izmedju dvoje?

A ne zna ni da je pao,

ni sta se desava.

Ovo dvoje sede,

zid izmedju njih.

Odneo je sve u trenutku,

od jedan plus jedan

dobismo tri.

Pogled je uperen nadole,

tako je lakse,

jer ako se pogledaju

nece se videti.

Ne postoje,

nisu ni postojali,

uvek je tu bio neko,

ko nije ni znao da je tu,

neko treci, ko je

uzeo dvoje.

Juce, danas, sutra?!

Nesto se nerovoziram ovih dana, nije da u tome bas uzivam, ali `oce me. Imam ponovo traume. Nisu ove iz detinjstva, pa da se neki cika psihic time pozabavi, ove su iz cveta mladost, koji se i tada susio a evo opet je poceo.

Poprisecavam se 93-ce, radila sam u jednoj ulici blizu Bulevara u prodavnici kafe. Ujutro sam prvo obilazila one “zzzzzzzzze”, da cujem kurs ba, pa isla u radnju da brisem cene i dodajem nule. Kako sam to znala, ne znam? I sad cesto brojim nule, jer mi nije jasno kako neke patike mogu da kostaju 13.000, ne razumem od cega su, jer znam da neki imaju tolike plate za ceo mesec, pa jadna brojim nule, da se nisam zeznula. Nisam, to im je cena!!!

Pa se setim kako sam kupovala uloske, gace, pastete, salame, sapune, po pijacama, kako sam putovala do Subotice da svercujem gace i majice i dam pare u Dafinu i pojela maca sve. Pa se setim kako sam bila srecna kad ugledam red ispred trafike i kupim super filter, vek, vikend, dravu…na cekove, sve je bilo bolje od onog duvana sa Zelenjaka koji smo motali kao poslednji narkosi. Secam se da sam kukala da bi dala zivot za cigaretu s filterom. Pa ona silna brasna i mesenje embargo kolaca, sunce ti jebem, sto to bilo dobro, voda, brasno, dzem i eto kolaca, iha! A kako sam vaske zaradila, nikad mi nece biti jasno. Da li u prepunim busevima, trolama, ne znam, a nakotilo ih se na tone. Mislim bas sam bila vasljiva cupi! Jedva sam ih se rastosiljala, nisam znala sta me snaslo, uhvatila sam jednu i nosila u apoteku da pokazem farmaceutu sta sam nasla u kosi, da mi potvrdi da je vaska jebote! A, onaj moj, tada moj, spavao sa mnom na istom jastuku i on baksuz nista. Ja srecnica bila! Pa ustaj ujutro na bonove da uzmem `lebac, cekaj sa penzosima red, ceskam se i mislim…bolje da ne kazem sta sam mislila. Upalim tv, a ono 200 na sat, Vanja Bulic sa onom njegovom emisijom, ne mogu se setim naziva, pornici u 2 po ponoci na palmi, narodno veselje.

A danas, eh danas. Sto me nervira to “danas”, a to danas traje 19 godina!!!

Svega ima, a s cim?

A kad upalim tv, a ono Prade, Dolce&Gabane, Veliki brat, Operacije trijumf, nema vise pornica ako ne doplatis…Prosetam gradom, a ono sve sljasti, pogledam cene, brojim nule, krstim se, a radnje pune, rasprodaja kazu. Pa, koliko je kostalo pre rasprodaje??

Odem u prodavnicu, pa u drugu, pa trecu, gledam ima li jeftinije, kupujem jeftine uloske, jeftin toalet papir, penu za tusiranje na pijaci, lak za nokte kod Kineza za 50 dinzi, dezodorans na tezgama, a za hleb, mleko i jogurt u startu dam 200 dinzi, pa cigare i step sokic (a mislila sam da ga nikad vise necu piti), jos 300. I svaki dan minimum 500 dinara na nista. O racunima necu, rasplakacu se. A moram jebote, racun za telefon 1000 dinara, pogledam, kad ono ostvaren saobracaj 500 ostalo pretplata i pdv. Pa misliiiim, dize mi ze pritisak! Stacu ovde sa racunima, ne smem dalje bez bromazepama. Jedino se tesim da nisam podstanar i nemam decu da gladuju, pa mi malo lakse.

Pokusavam da shvatim sta je gore, i nesto mislim da je ipak ovo sad. Onda nema, pa nema, prazne prodavnice, rafovi bljeste od nicega, a sad krcati a nema se s cim kupiti.

I nista mi nije lakse s time sto sam shvatila, samo se nerviram i podsetim sebe ponekada na dete koje prilepi glavu na izlog poslasticarnice i gleda kako drugi jedu kolace i skuplja bale.

Istraumirana sam, majke mi!

iconator_1c7fc228007145203e5aecef69fff789