Nesto se nerovoziram ovih dana, nije da u tome bas uzivam, ali `oce me. Imam ponovo traume. Nisu ove iz detinjstva, pa da se neki cika psihic time pozabavi, ove su iz cveta mladost, koji se i tada susio a evo opet je poceo.
Poprisecavam se 93-ce, radila sam u jednoj ulici blizu Bulevara u prodavnici kafe. Ujutro sam prvo obilazila one “zzzzzzzzze”, da cujem kurs ba, pa isla u radnju da brisem cene i dodajem nule. Kako sam to znala, ne znam? I sad cesto brojim nule, jer mi nije jasno kako neke patike mogu da kostaju 13.000, ne razumem od cega su, jer znam da neki imaju tolike plate za ceo mesec, pa jadna brojim nule, da se nisam zeznula. Nisam, to im je cena!!!
Pa se setim kako sam kupovala uloske, gace, pastete, salame, sapune, po pijacama, kako sam putovala do Subotice da svercujem gace i majice i dam pare u Dafinu i pojela maca sve. Pa se setim kako sam bila srecna kad ugledam red ispred trafike i kupim super filter, vek, vikend, dravu…na cekove, sve je bilo bolje od onog duvana sa Zelenjaka koji smo motali kao poslednji narkosi. Secam se da sam kukala da bi dala zivot za cigaretu s filterom. Pa ona silna brasna i mesenje embargo kolaca, sunce ti jebem, sto to bilo dobro, voda, brasno, dzem i eto kolaca, iha! A kako sam vaske zaradila, nikad mi nece biti jasno. Da li u prepunim busevima, trolama, ne znam, a nakotilo ih se na tone. Mislim bas sam bila vasljiva cupi! Jedva sam ih se rastosiljala, nisam znala sta me snaslo, uhvatila sam jednu i nosila u apoteku da pokazem farmaceutu sta sam nasla u kosi, da mi potvrdi da je vaska jebote! A, onaj moj, tada moj, spavao sa mnom na istom jastuku i on baksuz nista. Ja srecnica bila! Pa ustaj ujutro na bonove da uzmem `lebac, cekaj sa penzosima red, ceskam se i mislim…bolje da ne kazem sta sam mislila. Upalim tv, a ono 200 na sat, Vanja Bulic sa onom njegovom emisijom, ne mogu se setim naziva, pornici u 2 po ponoci na palmi, narodno veselje.
A danas, eh danas. Sto me nervira to “danas”, a to danas traje 19 godina!!!
Svega ima, a s cim?
A kad upalim tv, a ono Prade, Dolce&Gabane, Veliki brat, Operacije trijumf, nema vise pornica ako ne doplatis…Prosetam gradom, a ono sve sljasti, pogledam cene, brojim nule, krstim se, a radnje pune, rasprodaja kazu. Pa, koliko je kostalo pre rasprodaje??
Odem u prodavnicu, pa u drugu, pa trecu, gledam ima li jeftinije, kupujem jeftine uloske, jeftin toalet papir, penu za tusiranje na pijaci, lak za nokte kod Kineza za 50 dinzi, dezodorans na tezgama, a za hleb, mleko i jogurt u startu dam 200 dinzi, pa cigare i step sokic (a mislila sam da ga nikad vise necu piti), jos 300. I svaki dan minimum 500 dinara na nista. O racunima necu, rasplakacu se. A moram jebote, racun za telefon 1000 dinara, pogledam, kad ono ostvaren saobracaj 500 ostalo pretplata i pdv. Pa misliiiim, dize mi ze pritisak! Stacu ovde sa racunima, ne smem dalje bez bromazepama. Jedino se tesim da nisam podstanar i nemam decu da gladuju, pa mi malo lakse.
Pokusavam da shvatim sta je gore, i nesto mislim da je ipak ovo sad. Onda nema, pa nema, prazne prodavnice, rafovi bljeste od nicega, a sad krcati a nema se s cim kupiti.
I nista mi nije lakse s time sto sam shvatila, samo se nerviram i podsetim sebe ponekada na dete koje prilepi glavu na izlog poslasticarnice i gleda kako drugi jedu kolace i skuplja bale.
Istraumirana sam, majke mi!
Zelena Soba 
Ma „nema veze“.
Bolje sad.Valjda bolje imati a nemati nego nemati a nemati.
Sve je bolje od usranih 90_tih.
Naravno da je gore sada, cim nema pornica na teveu.
Zato i ne gledam televiziju poslednjih 10 godina…
Duleee, ne znam……
Nikadrobom, slazem se 🙂
Sto ste se, u’vatili tih devedestih? Kriza k’o kriza.
Kad se setim kako nam je bilo devetsto dva’es’ devete, kad bese prethodna svetska kriza. Najke mog’o da ima samo svinjarski trgovac! 😆
Drnchu, ne `vatam se ja, nego se ono `vata za mene, a i sada, cini mi se, najke imaju isti ti trgovci
😦
i nema posla ni za lek 😦
da je dobro, nije…da je bilo gadno, jeste.
God. 1990. rodila mi se starija ćera, 1993. mlađa. Šta misliš, kako mi je bilo sa dve bebe u kući za koje ne možeš da kupiš ni litru mleka, jer od penzosa nikad na red doći…? I kako smo preživeli proklete devedesete, ni danas dan nije mi jasno. I onda, nedavno slušam jednu svoju koleginicu koja je u to vreme radila u banci, kako kaže: „Jebote, što sam se ja naživela tih devedesetih, to nikad više neću: čekova, koliko hoću, kupim kolor TV, kupim zamrzivač, otplatim jednu ratu, ostalo – pojela inflacija…“
A ja…? Subotom u pola 6 hvataj autobus za Dobanovce, da bih tamo, na početnoj, hvatao autobus za neko selo u Pizdincima, da bih protabao po snegu do pojasa put ka kući jednog divnog čoveka (seljaka) i kupio 6 litara mleka…
Ne dao bog nikome pod kapom nebeskom naše devedesete, sem, možda… istoj ovoj EU koja je nama i izdejstvovala sankcije!
Odužih. Vanja Bulić i njegovi Biseri (ili Crni biseri).
Pornića i danas ima, al jadno je sve to spram seksa koji smo mi preživeli.
Šta smo imali, a šta nas još čeka? Najebali smo.
Nove nule smeškaju nam se, iz prikrajka…
ustaj Z da idemo na pijac!!! zakasnićemo.
pa da, spava 😦 ništa, idem sama…
Suzana, Drvena, sta da kazem, sto vec nisam rekla…
Zih, budnaaaa, al` ne idem na pijacu, nemam vremena, da…
Mrtav Čovek Hoda , jes biseri, eee toga nisam mogla da se setim, a ostalo ne umem da zaboravim, i isto se pitam kako prezivesmo 90-te, posebno ti s decom.
Od novih nula iz prikrajka ima da pLJacemo.
Dobro je da nisi pošla…sve se smrzlo, ne valja ništa…
i popravi taj sat 🙄
😦 strava me uhvati…
Zih, menjace se vreme samo, sto da se mucim 🙂
Mahlat, moracemo i mi stravu da `vatamo, druge nema.
Nema pornica, ali zato masturbacije, i to mentalne – gde god se okrenesh…
Tako je – kako je, tu smo – gde smo. Blago onom ko moze da ode negde…
A kriza nece doveka, politichari i mediji vole to da umotaju u pokvarenu oblandu i pokazu crnjim nego shto jeste… Problem je nedostatak strategije (vizije) gde cemo i shta cemo u godinama koje slede, onako en general…
I to kad chujem, to pozivanje na 90-e… Kao da je to bilo neshto najnormalnije, pa sad kao i nije tako loshe kako je bilo. Umesto da uzor bude neshto normalno.
A posla ima uvek, samo za koju platu – that’s the catch!
U to vreem u studentskom bio samo pasulj.
Dok su šverceri bsnčili po kafićima mi smo po sobama igrali zanimljivu geografiju i jeli turšiju i proju, bez dodataka.
Ovo sad je preživljavanje.
A kad ćem da živimo, pojma nemam!
mofolotopo, vidi se da si strelac 🙂
Suske, ni ja nemam pojma 😦
Ima mnogo gorih situacija koje ne vidimo jer se prvenstveno bavimo sobom i svojom okolinom… kazu zdravlje je najvaznije i dobar san… kazu da je to sreca… kazu da posle loseg vremena uvek dolazi lepo vreme… kazu da treba pozitivisati… kazu da je sreca i u malim stvarima… mozda lazu ko zna?… Jedno je sigurno, ni 100000 godina nam ne bi bilo dovoljno da prozivimo delic onoga sto nas mozak moze da zamisli i pozeli… Izlaz je mozda u pomisli o svemu onom sto smo ucinili usrecivsi neka osobe, znane ili neznane. A to jesmo siguro!