Sklonih se u stranu da pogledam sebe.

Na prvi pogled ima tu dosta dobrog, pa i na drugi, treci…isavsi dublje u obilazak, nailazila sam na proslost, na secanja, koja su ostavila ruzne oziljke. Neki su jos imali limfu na sebi, nisu zacelili. Bio je to ruzan pogled.

Bile su tu i sve sahranjene nade, i one koje su se vestacki odrzavale u zivotu, one umisljene. Bile su skup mene, zakopcane do grla, sa bezglasnim krikom na usnama. Bez reci. Izgovorene samoj sebi, moje nade. Od mene nastale, zivele, krvarile, nestale.

Izgubiti nadu i posmatrati je dok daje poslednje znake zivota je nemoc nad sobom, nemoc da se savlada sopstvena umisljenost da je postojala i da je vestacki odrzavala sopstveno postojanje.

Cak i dok je pokopavam i bacam cvet na njen kovceg, ne verujem da je umrla, da je nema vise, tesim se da zivi u meni. Tako je lakse ne priznati poraz nad sobom, nad nadanjem koje sam hranila sujetom, egom, ljubavlju. Gladna bila nije.

A onda ih vidim, sparusene, bezivotne, a jos su u meni. Moje bile, kod mene i ostale, promenile ime i nastavile da zive.

Moje bezivotne nade, moja proslost, sa kojom koracam uvek. Nosimo se zajedno, i opet verujemo da svaka nova nada nece ostati bez nas, jer to ona ne bi ni bila.

lavirint_primer

Advertisements