Sklonih se u stranu da pogledam sebe.
Na prvi pogled ima tu dosta dobrog, pa i na drugi, treci…isavsi dublje u obilazak, nailazila sam na proslost, na secanja, koja su ostavila ruzne oziljke. Neki su jos imali limfu na sebi, nisu zacelili. Bio je to ruzan pogled.
Bile su tu i sve sahranjene nade, i one koje su se vestacki odrzavale u zivotu, one umisljene. Bile su skup mene, zakopcane do grla, sa bezglasnim krikom na usnama. Bez reci. Izgovorene samoj sebi, moje nade. Od mene nastale, zivele, krvarile, nestale.
Izgubiti nadu i posmatrati je dok daje poslednje znake zivota je nemoc nad sobom, nemoc da se savlada sopstvena umisljenost da je postojala i da je vestacki odrzavala sopstveno postojanje.
Cak i dok je pokopavam i bacam cvet na njen kovceg, ne verujem da je umrla, da je nema vise, tesim se da zivi u meni. Tako je lakse ne priznati poraz nad sobom, nad nadanjem koje sam hranila sujetom, egom, ljubavlju. Gladna bila nije.
A onda ih vidim, sparusene, bezivotne, a jos su u meni. Moje bile, kod mene i ostale, promenile ime i nastavile da zive.
Moje bezivotne nade, moja proslost, sa kojom koracam uvek. Nosimo se zajedno, i opet verujemo da svaka nova nada nece ostati bez nas, jer to ona ne bi ni bila.
Zelena Soba 
Mala Zelena, pa je l’ onda nada umire poslednja, ili ne?
Ipak ne… Shto je i dobro, a i nije…
ko se ne nada, taj se ne razočara…
Jel’ mogu ja da zaobidjem okolo – ovoga?
to su samo sećanja Z, negativne emocije koje vezuješ za ta sećanja bacaj i zameni ih novim, dobrim…znači, idemo na pijac, posle igramo domine pa sve redom…jel tako? Pa da 😀
mofolotopo, da nada poslednja umire, ali ipak umire.
Zih, naravno da ih menjam novim, kako bi zivela drugacije 🙂
Pijac, dominice….iha, ko zna gde bi stigle kad tako krenemo 🙂
Drnchu, ko ti brani, zaobidji 🙂
Ja jos ovo zvacem pa kad progutam reci cu nesto…
Ljubav, nada, sujeta, ego… Zelena, druže blogerski…
Jesi’l to ti malo depresivna? Ako i jesi, i to je za ljude.
Al’ pazi, ovo zaista zvuči drevno i poznato a velika je istina:
“Samo nek je zdravlja, ostalo će se već nekako srediti.”
Vazi Mahlat.
salvador mali, nisam depresivna, a negde bas ta prica o zdravlju je i bila okidac za ovakva pisanja, pa odoh i malo dalje…mada mislim da sam bila realna.
Hvala sto si podijelila.
Ja znam samo jedno,a to je da nista nije staticno.Sve se mijenja.To daje predivan osjecaj oslobadanja,jer ponekad,kada covijeka obuzme sumornost svakodnevnice,dobro je znati da ce i to da prode.Sve ce se jednom zvati,juce.I covijek moze i sa oziljcima da nade svoj put ,a da je pri tome ipak cio.
ps. Izuzetno lijepo napisano! 🙂
Sta reci iza Afrodite???
Pokusavam da smislim nesto pametno kao komentar, ali je Afrodita sve rekla, mogu samo da potpisem nju !…
Ponekad je tesko boriti se.Jednostavno covek stane i treba predah. Nesto da ga prodrma i kaze dosta je bilo. Nekada smo samo ljuti na sami sebe i trebamo jos par krugova i onda pocnemo da zivimo, pomirimo se i kazemo idem napred, moram jednostavno. Jer danas samo, danas je vazno, juce je vec proslost…
I tako… lako je meni pisati… 😀
pozz
Afroditta, da sve se menja osim kamenja. Hvala za pohvalu 🙂
Deda, pa turi potpis 🙂
Sarah, idemo dalje.
jesi krenula dalje? a? da čujem 🙄
Zih, naravno da jesam, pa ne moze da se stoji, sve i da hocu.
Ko god da je smislio „lavirint“ mora da je predvideo i izlaz 😉 tako da samo hrabro, pojavice se svetlost na kraju svakog tunela.. Ili bar tako treba da bude 😉
Luna Morena, tako mora da bude 😉
Dirljivo poniranje u sebe….Divim se onima koji gledaju u oci svojim nadama…verovanjima…snovima koji su negde usput zaboravljeni u skrovitim mestima nasih dusa….
Veshtichanstvena , naidju trenuci kada se pogledamo, da li je to dobro i za divljenje, ne znam, ali tako je.
Nego, gde si ti, nema te da svratis, pises?
I moj Van Gogh, izdao CD sa nazivom Lavirint 🙂
Ne daj se kapetane…. brod ti jos uvek lepo plovi…
Slušaj ti, mala…
Iako je ovo predivno napisano, samo da ti dopišem da si: dobra, pametna i lepa!
Ko kaže drugačije, nek jede govna. Toliko. Ajd, uzdravlje!
Aj lav ju!