Postoji mali broj ljudi koji mi daju nadu, da ljubav postoji. Kakvog je oblika, kako se odrzava, nebitno je, traje. Traju ljudi koji su je pronasli i koji je cuvaju i gaje.

Danas su se vencali jedna baba i jedan deda. Zbog uskrsnjeg posta, pomereno im je crkveno vencanje, koje je trebalo biti 9.marta, tako da su ga obavili danas. Tog 9. marta ima je 40 godina braka, zeleli su da i pred Bogom ovekovece svoju ljubav.

Neko bi pomislio pomodarstvo, neko glupost, neko smejurija…a njih je bilo briga za pomisli drugih ljudi, mi koji ih poznajemo, znamo da je to iz ljubavi.

Priznajem da sam se sprdala poslednjih meseci a nedleja posebno oko tog vencanja, zezali smo se oko vencanice i ostalih zezancija, njeni sinovi, snaje i ja, cak su se i unuci zezali. Ali baba i deda su smejali i mogli smo samo da im zavidimo na njihovoj ljubavi.

A nije im bilo lako…Ona je kao mlada imala brak, iz tog braka sina, i coveka o kojem nije zelela da prica, kao o necemu najruznijem sto joj se desilo. Zivela je u bednom sobicku sa sinom i cistila u jednoj skoli. Tih godina biti razveden je bilo sramota, roditelji su je izbacili iz kuce. A onda jednog popodneva ona s drugaricom u Miticevoj robnoj kuci, zene ko zene, pazarile svasta nesto i krenule kuci Knez Mihajlovom ulicom. Tada je ugledala njega i on nju, stali su jedno pred drugim kao ukopani, ni makac, vreme je stalo. On visok, lep, u vojnoj uniformi, gledao je u zenu svog zivota. Prisao joj je i predstavio se, bila je uplasena, zbunjena…sutradan su se nasli u Sremskoj u poslasticarnici i ona mu je ispricala za svoj brak, razvod, sina…rekao je da zna da je ona ta, i da mu to ne smeta. Krenuli su, mladi, ludi, zaljubljeni…a osude na sve strane, sto od njenih roditelja, sto od njegove familije, sta ce mu zena s detetom….Isli su protiv vetrenjaca, vencali  tog 9. marta.`69, on je dobio prekomandu, otisli su u Jastrebarsko i dobili sina, priznao je i njenog, dao mu prezime i zivot je poceo…Rat ih je vratio ovamo…tada je moja sestra upoznala njihovog mladjeg sina, zaljubili se, vencali, u braku su 18 godina, toliko i ja poznajem babu i dedu. Toliko puta sam prisustvovala njihovim izlivima neznosti, da mi je bilo i neprijatno i cudno i zadivljujuce…Zivoti su im se remetili dok su trajali ratovi, a onda se deda penzionisao i nastao je mir.

Uvek su se gledali onako…kao da se prvi put vide, uvek su pazljivi jedno prema drugome…uvek su se voleli.

Danas su i pred Bogom, rekli DA i zakleli se i pred Njim na svoju vecnu ljubav. Pozelela sam im jos minimum 40 godina takve ljubavi.

Kratke su reci da se opisu sve njihove godine, kratki su listovi da na njih stane sve to sto je najlepse i najkrace se pise-Ljubav. Koju oni imaju, koju svi mi okolo vidimo i osecamo i zbog koje one moje nade jos pustaju limfu.

3815709-md