I ko zna zasto se secam…

Ne znam zasto ga se ponekada setim. Ne znam.

Moja chaterska ljubav.

Znala sam ga par godina, onako u prolazu na javnim kanalima. Delovao mi je kao budala. Nisam sa njim nista pricala sem zezanja. Nisam ni pomisljala na njega, ni znala da postoji, sve dok se ne javi nekada negde na chatu. Imao je i sasav nick, mislila sam da je budala. Uvek je lupao gluposti, psovao do besvesti, zezao narod, smejala sam se nekada, ali sam mislila…..ne znam sta sam mislila.
Nisam znala nista o njemu, ni sada ne znam mnogo toga.

Saznalo je srce moje, a nece da mi kaze, nije mi ni onda govorilo, cuti i sada.

Posle tih par godina, neka noc, neki razgovor i videh ga prvi put. Drugacije. Bila sam zbunjena.

Bio je….jednostavan, osecajan, pametan, duhovit…nisam znala kako izgleda.
Slova su me privukla, reci, a nista posebno nije pricao…ne znam sta mi se dogodilo.
Kao da sam tada progledala.

Njegove misli, uoblicene u recenice su imale tako neki cudan odjek u mojoj svesti. Cudila sam se sebi, njemu…citala ga, cutala…legao mi je na dusu, bas onako kako nisam ni znala da neko, a posebno on, moze to da uradi.

Narednih dana, bez obaveze smo nastavili caskanje..
Jedne noci ga videh na slici. Sve te reci su dobile oblik u sarenom pogledu, cigareti u ruci, i izrazom lica kakav mi je prijao. Gledala sam ga, kuckala…..i vec volela!

Znala sam da smo nemoguci u svakom smislu te reci, znao je to i on.
Nije znao da li sam ozbiljna u svojim recima ili ne. Rekla sam mu sve sta mislim i osecam…pricali smo jos par noci i nestao je.

Nema ga jos uvek.
Ne znam i znam zasto je nestao…

Setim ga se ponekada, moja iluzija, moja ceznja…moja virtuelna ljubav.
Jos jedno iskustvo, koje mi nije zao sto sam dozivela.

Moja tiha patnja koja se javi nekada, ponekada…

Abu-Dabi

Cujem se danas sa drugaricom, jednom od onih iz bosanskog lonca i ona sve setna (citiram je). Njen najstariji sin se prijavio za posao stjuarta u Ujedinjenim Emiratima, prosao je, uradio je lekarski pregled i salju mu kartu i dete ode. Ima 22 godine. Podrzava ga ona, a majka ko majka, brine se…..i mene uhvati neka seta, i zbog toga sto on ide, i sto su mnogi moji otisli i sto se nista nije promenilo za 20 godina… I kako ce se snaci tamo? Kako ce ona da sizi ovde? A dao je sve od sebe, dobro je dete, zavrsio srednju skolu, upisao fakultet, nasao posao da se sam izdrzava, vredan je, davao redovno ispite pored konobarisanja koje je obavljao. Ali je shvatio da ovde ne moze da zivi. Hoce dete zivot, hoce da mu se da, hoce zivotu da da zivot i ide na +50 da zivi i leti svaki dan pitaj Boga gde…Imace novac, moci ce sebi da priusti mnogo toga, a sta sa tim, kada su mu prijatelji, porodica daleko, sa kime da deli taj novac, svoje uspehe, neuspehe… Kako je to biti sam u belome svetu? Ima vas koji citate ovo i znate, kako je, recite mi, kako je kad nemas sa kim kafu da popijes, da opsujes kao covek, da se isplaces…? Znam da ce on upoznati gomilu sveta tamo, ali bice sam… Bas mi se steskilo. Tesko je svuda biti sam, i u svojoj kuci, a kamoli negde tamo Bogu iza tregera….. Znam ga iz pelena, valjda mi i zato tesko pada njegov odlazak, hrabrica mala, zelim mu da uspe i da se snadje tamo..

Eh, Srbijo!

Sirok osmeh, tudji zubi

I kad znas da imas pokvaren zub i kada zaboli, popijes kafetin, brufen…da prodje.

Pa se smiri, ne boli danima, mesecima, cuti on, cutis ti. A kvari se i dalje.

Odlazak na popravku se odlaze, iz straha od bola, od kao neimanja vremena…a onda opet zaboli, i to nocu najcesce, pa se udaraj glavom u zid. Gutaju se duple doze lekova protiv bolova, ispiranje rakijom, sa mislju, cim svane idem zubaru. Prodje bol i jutro donosi nehaj i zaborav, zaturanje problema.

Onda jedno jutro otekne, pa hladi ledom, piju se antibiotici, i opet prodje, a neka ga, cuti on, cutim ja.

Dok ne bude kasno, dok ne dodje noc u kojoj se odlazi bilo gde, kod bilo koga, da se vadi, cupa, da prestane i nestane bol. Onda ostaje rupa.

Osmeh sa rupom. Ruzan, smesan, jadan. Kajanje.

Kupovanje osmeha sa vestackim zubom, koji ne boli…a moglo je drugacije.

Da sam bar naucila lekciju sa jednim zubom….cime li se smejem?

Popunila sam rupe vestackim osmehom.

Iskoristi me

Sebicni ljudski stvore,

iskoristi me,

uzmi me dok se dajem,

uzmi me dok me ima,

nesebicno ti se dajem,

iskoristi me.

Uzmi svaku moju rec, zarobi je,

kezi joj se, ismevaj joj se,

opsuj me, koristi,

dozvolila sam ti.

Igraj se dva zivota,

koristi ih,

sebe cuvaj, govori lazi,

u njih se veruje.

U laz sam se pretvorila,

lazno ti verujem

sa suzom u oku

tegom na dusi,

koji ne zelis da vidis.

U samoci sopstvene duse,

lazem da ti verujem.

lazem, da bi me koristio,

da bih imala jos neki lazan trenutak,

da se ne bih osecala usamljeno.

Istina je da te volim i da ti dajem…

Iskoristi me dok mozes!

Iskoristi dok ne odem iz lazi

sa istinom u sebi.