I kad znas da imas pokvaren zub i kada zaboli, popijes kafetin, brufen…da prodje.

Pa se smiri, ne boli danima, mesecima, cuti on, cutis ti. A kvari se i dalje.

Odlazak na popravku se odlaze, iz straha od bola, od kao neimanja vremena…a onda opet zaboli, i to nocu najcesce, pa se udaraj glavom u zid. Gutaju se duple doze lekova protiv bolova, ispiranje rakijom, sa mislju, cim svane idem zubaru. Prodje bol i jutro donosi nehaj i zaborav, zaturanje problema.

Onda jedno jutro otekne, pa hladi ledom, piju se antibiotici, i opet prodje, a neka ga, cuti on, cutim ja.

Dok ne bude kasno, dok ne dodje noc u kojoj se odlazi bilo gde, kod bilo koga, da se vadi, cupa, da prestane i nestane bol. Onda ostaje rupa.

Osmeh sa rupom. Ruzan, smesan, jadan. Kajanje.

Kupovanje osmeha sa vestackim zubom, koji ne boli…a moglo je drugacije.

Da sam bar naucila lekciju sa jednim zubom….cime li se smejem?

Popunila sam rupe vestackim osmehom.

n1516565299_250011_4635677

Advertisements