2005_5803_maxi_zelena

Ne znam zasto ga se ponekada setim. Ne znam.

Moja chaterska ljubav.

Znala sam ga par godina, onako u prolazu na javnim kanalima. Delovao mi je kao budala. Nisam sa njim nista pricala sem zezanja. Nisam ni pomisljala na njega, ni znala da postoji, sve dok se ne javi nekada negde na chatu. Imao je i sasav nick, mislila sam da je budala. Uvek je lupao gluposti, psovao do besvesti, zezao narod, smejala sam se nekada, ali sam mislila…..ne znam sta sam mislila.
Nisam znala nista o njemu, ni sada ne znam mnogo toga.

Saznalo je srce moje, a nece da mi kaze, nije mi ni onda govorilo, cuti i sada.

Posle tih par godina, neka noc, neki razgovor i videh ga prvi put. Drugacije. Bila sam zbunjena.

Bio je….jednostavan, osecajan, pametan, duhovit…nisam znala kako izgleda.
Slova su me privukla, reci, a nista posebno nije pricao…ne znam sta mi se dogodilo.
Kao da sam tada progledala.

Njegove misli, uoblicene u recenice su imale tako neki cudan odjek u mojoj svesti. Cudila sam se sebi, njemu…citala ga, cutala…legao mi je na dusu, bas onako kako nisam ni znala da neko, a posebno on, moze to da uradi.

Narednih dana, bez obaveze smo nastavili caskanje..
Jedne noci ga videh na slici. Sve te reci su dobile oblik u sarenom pogledu, cigareti u ruci, i izrazom lica kakav mi je prijao. Gledala sam ga, kuckala…..i vec volela!

Znala sam da smo nemoguci u svakom smislu te reci, znao je to i on.
Nije znao da li sam ozbiljna u svojim recima ili ne. Rekla sam mu sve sta mislim i osecam…pricali smo jos par noci i nestao je.

Nema ga jos uvek.
Ne znam i znam zasto je nestao…

Setim ga se ponekada, moja iluzija, moja ceznja…moja virtuelna ljubav.
Jos jedno iskustvo, koje mi nije zao sto sam dozivela.

Moja tiha patnja koja se javi nekada, ponekada…