calimeroso1

Kazu kako postoji vreme za sve. Biolosko. Onda sve cesce cujem da se rade razne stvari jer je vreme, jer vise nema vremena. Onda se pogaze svi snovi, svi ideali u koje se verovalo, da bi se uhvatilo vreme, da ne ode, da se u njemu uradi jos nesto, da ne bude zalud baceno. Razum nadvladava skoro svaku emociju, kosi je prakticnim stvarima, jer ne zivi se od ljubavi.

Pokusavam i razumem te poteze, ali me i zabole. Nekako na sklapanje braka i stvaranje porodice, po meni, je potrebna ljubav i postovanje kao preduslov a ne neko ko ce da se uglavi kao tacan broj cipela na nasu nogu i sa tim bez zuljeva se koraca u to vreme, da ne pobegne. Onda mislim o tim ljudima koji to rade, pokusavam da shvatim, pomislim da to mozda i nije lose, da je sve bolje od samoce, da je dete smisao, da mozda taj bebac promeni sve, da cipele postanu patike i da se bestezinski trci kroz vreme.

Mnogo toga se promenilo od mladosti pa do srednjeg doba, sve ono sto se tada moglo, htelo, ginulo za to, sada je smisao za prakticno. Vreme, godine, iskoristiti ih, dati sebi i svetu jos nesto. Mozda je tako i bolje, ulozis minimum emocija i maksimum prakticnih egzistencijalnih poena, mozda je to dobitna kombinacija, a mozda i nije…

I opet, pustali ne pustali, vreme ide, pokazuje, ukazuje, dodaje, oduzima…nas.

Sacekacu ga iza nekog coska, pa kada mu izletim, ima da ga pitam, sto malo ne uspori, kud zuri, neka odmori malo, nigde mu necemo pobeci.

Advertisements