Gledam nesto sto je kao nevino, nesto sto je njima lepo, u cemu uzivaju i osecam se lose, osecam se iskoriscenom, viskom. Osecam se kao da branim da nekome bude lepo zato sto to meni nije lepo, osecam se zabraniteljem lepog, jer meni nije lepo, i sebicnom, a oni sebicno uzivaju u tome sto im je lepo i sto im se desava a ja kao da ne postojim. A postojim, tu sam, gledam, vidim, osecam jebote!

Nista se kao tu nije dogodilo i verovatno nece, kradja trenutaka, uzivanje u nevinim dodirima, cista savest, misli, sutra ne postoji. A mene ne vide, postojim i ja, tu sam, nisam samo deo namestaja, ziva sam. Ne znam sta da radim, gde da gledam, kako da se ponasam. Izasla bih najradje, da me nema s njima, kao sto i njima u tim trenucima ne postoji niko. Njih dvoje, centar univerzuma i niko vise.

Tri sebicluka ne jednom mestu, svako gleda sebe, prati svoje osecaje, jebane, idiotske, nerviraju me tako ponekad, jaci su od razuma od obzira prema drugima, sebicna, o do bola sebicna!

Tri konja u trci s krvlju, koju samo ja vidim, koja samo meni smeta, koja meni stvara neobjasnjivu mucninu u stomaku, zbog koje se osecam lose i besno i nemocno i idiotski…

Koja je granica, ko je postavlja dokle ici, dokle sebi dozvoliti osecaje bezobzirnosti, svojatanje spostvenog zivota ne hajuci za druge?

Moj zivot, moja stvar, sta se to koga tice? Tako bi trebalo.

Da li smo sami dosli na svet, da li sami zivimo, da li se jos neko voli kao sto sami sebe volimo? Da li se postuje? Da li se protiv trenutka treba ici, tudjeg trenutka, kojem prisustvujes?

Sad ja izigravam moralnu mamu trenucima, a bila sam mnogo gora…

Kako necije lepo u nekome izazove buru necega loseg, kako ne umem da budem liberalna, nego konzervasta konzerva!

Ne zelim da povredim, ne zelim da budem gruba, ne zelim da nekome prekidam nesto lepo, njihovo, samo da nisam tu, samo da me tada nema, bilo bi sve drugacije…ali tu sam, i ne znam sta da radim?!

Da smo zivotinje sve bi imalo smisla, ali nismo…

Konji 100X80

Advertisements