Bio je maj, pre jedanaest godina…jutro u sobi u kojoj se ceka smrt, danima…Bilo je vreme da dodje po nju, da je odvede u onaj, nama, jos nepoznat svet.

Bila mi je baka, ali je nikada nisam tako zvala, zelela je I naucila me da je zovem ‘majka’, tako sam je i zvala do njene smrti. I sada je tako zovem u secanjima…

Tog jutra, u toj sobi, ona, deda i ja, presvucena, oprana, vracena u cist krevet u svetu u kojem je bila samo ona, negde medju nekada svojim najmilijima koje je izgubila ili ko zna gde…

Gledali smo je tako, ona zatvorenih ociju negde…Onda je lagano otvorila oci, okrenula se prema dedi i prosaputala: “Milo moje”, i ponovo zatvorila oci.

Cutala sam, pogledala dedu, a njemu su se niz lice slivale suze, nisam osetila da je i niz moje teklo…

Bio je to trenutak za njih dvoje, u kojem sam se slucajno nasla, trenutak koji je ostao tog jutra u toj sobi, zauvek da boli, da se voli, da se ne zaboravi, jer je trajao sezdeset godina, jer je morao da se ovde zavrsi…

Otisla je nakon par dana, bili smo spremni na to, moralo je tako…

Cesto mi taj trenutak naleti u secanje, osmehnem se uvek, jer sam dozivela nesto zaista jako.

Ponosna sam sto sam potomak takvih divnih ljudi, jer su me zaista voleli!

Znam da uzivaju, sada zajedno, i da nas vole sa nekog oblacka…

Advertisements