Tunel

Tunel, mracan, prazan,

ona u njemu,

vrti se u krug.

pri svakom okretu

joj se ucini da vidi svetlost.

Izlaz.

Ali kako se brzo pojavi,

jos brze nestane,

kao svitac, tren svetlosti,

i opet mrak.

Okrece se,

dok joj se vrti u glavi,

moli, nada se, veruje,

da ce se svetlost duze zadrzati,

da ce videti izlaz.

Ispod njenih nogu

urezani krugovi,

nema vise asfalta,

Upada u pesak,

Zemlju…

Okrece se sama,

jer se sama tu dovela,

i ne ume da zadrzi svetlost

da bi izasla.

Centrifuga njenog okretanja boli,

vrti glavu, mozak, telo,

ne stoji, a ukopana je.

Kao da je nevidljiva za svet,

kao da nema nikoga da uperi lampu,

pruzi ruku, izvede je napolje.

Stopirala bi, ali nema kome,

ne veruje vozacima,

ne veruje sebi…

Zivi u tunelu, sama,

okruzena sobom,

povredjujuci druge svojim krugovima,

ocajna, besna, nemocna,

posmatra se odozgo,

ne veruje da je to ona.

Okrece se, opet,

verujuci da ce se svetlost

zadrzati duze i pokazati joj

kuda sama da izadje.

Pratice zutu traku,

nece se preticati,

ici ce sa sobom

ka slobodi od sebe.

Samo da svetlost

potraje malo duze,

u mraku je sve drugacije,

sve lici na izlaz, a nije,

udarala je u zidove,

mislivsi da je krenula

pravim putem.

Celo joj je krvavo,

okrece se, vrti,

i nada kraju tunela.

Mora da ima izlaz iz njega, sebe.