Njen nemir zivi bez hrane, gladan joj rije dusu, truje mozak, razara srce.

Trazi hranu u drugome, da je ispuni, umiri, odvede, dovede od sebe.

Ona ne ume da ga otera od sebe, ne ume sama, treba joj pomoc, treba joj tudja krv da bi smirila sebe.

Ona skace i pokusava zivotu da kaze; ‘Tu sam, vidi me, ej!’

skakavac22sc

On je gleda, cuti, ceka je da dodje, njen je, ali ga ona ne vidi pravim ocima, slepa je za svoj zivot. Treba joj vodic da ne padne, da je odvede u svom pravcu jer ona svoj nema, izgubila je kompas u sumi trazenja onoga sto vec ima. Ako postoji tezi put ici ce njime, pravi ce zaobici, jer ga ne vidi, ne prepoznaje, nju mora da udara granje, ubada trnje, ona mora da oseti bol, ponizenje da bi stigla do cilja.

Ona je izgubljena na krivim putevima sume, izgrebana, izudarana, ali ide, ona voli da je boli, tada oseca nesto, tada je ziva.

Zivot je nemo posmatra i pusta da luta, jer i ako joj stane na put, ona ga zaobidje i krene nekim svojim, trazeci neki svoj zivot sa nekim…

Nadje ponekad neki zivotic, uhvati se za njega, ocekuje spas, trazi ljubav, trazi da je voli, prihvati, skakuce tada oko njega i pokusava da mu kaze;’Ej tu sam, vidi me, tvoja sam, uzmi me..’ Okrzne je pogledom, primi u neki svoj kutak, ali ne i u svoje carstvo, ima ona svoje, sto ne miruje u njemu?

Mislim da ni smrt nece videti, skakace i govoriti; ‘Ja sam mrtva, vidi me’, ne znajuci da je vec nema, tresce se zemlja sa njom vec mrtvom u pokusaju da bude vidjena.

Propusta sebe da bi se videla kroz druge, zadaje udarce sebi, noge su joj krvave, izlizane do kolena u slepom hodu kroz trnje, a ima drum.

Ali zasto laksim, kada se moze tezim putem?!

Advertisements