Jebem ti, da ti jebem osecaj kad lezes u krevet kraj nekoga a znas da je zaljubljen u drugu. Priznanje dobila. Cekamo….ne znam sta…
Imam svoju polovinu kreveta, do zida, moram da ga preskocim ili udjem odozdo, ne pomeras se. Lezis na svojoj strani, znam da si budan. Lezem, okrecem ti ledja, lezem u nas fetus polozaj, ali sada sama, kao i ti, ona lezi izmedju nas.
Umorna sam, spavala bih, a ne mogu, misli se sudaraju sa okrenutim ledjima pored mene. Ne znam ni sta mislim, osecam samo prazninu, neznanje, cekanje…Svako od nas misli da onaj do nas zna resenje, da je pametniji, da ce znati kako da…….niko od nas nije imao pojma.
Ne znam da li si spavao, ali si se okrenuo ka meni, zagrlio me, kao nekada, kao uvek, ud ti je bio cvrst, privijao si se uz moja ledja, isao rukom ispisivao moje telo, bokove…Led, nista. Nisam te vise zelela. Pravila sam se da spavam. Nisam mogla da podnesem tvoje prodiranje u mene, ne na taj nacin, ne nesvesno, ne kradom…ne uopste vise, ne.
Trazio si od mene da te vratim meni. Govorio mi da sam bar pokazala mrvicu zelje, sve bi bilo kao pre. Kako da je pokazem, kada je ne osecam?! Samar za tebe. Nisi mogao da verujes da te vise ne zelim, da u tvoje telo gledam kao u telo druga, brata, da na njemu ne vidim nista moje, nase.
Pijemo jutarnju kafu, spremamo se za posao, sminkam se, ne gledamo se, dogovarmo se oko sitnica koje treba uraditi i odlazi svako u svoj dan. Do pola puta zajedno, cutimo u autobusu, pokusas da me uhvatis za ruku, ne odupirem se, ali te ne gledam, silazis na svojoj stanici, ljubis me, odlazis, nastavljam, anestezirana od neznanja. Nista vise ne znam.
Uvece dolazak kuci, tebe jos nema, sve je ostavljeno kao jutros…ne mirise vise isto, nema topline u nasim soljicama ispijene kafe, talog se skorio, rucak pokvario, bacam ga…
Stizes, ljubis me, nasmejan, a ja se pitam koji to ona parfem koristi, poznat mi je, a cutim, cemu da govorim, kada i on zna da osecam drugu na njemu…
Odlazimo do obliznje rostiljarnice, narucujemo pljeskavicu, jedemo…nema vise ni spremanja vecere…nema nicega.
Nestali smo i mi, ali smo cekali nekog naseg Godoa…koji nije nikada stigao i otisli svako na svoju stranu.
Zelena Soba 
Izes ga… 😦 Zatvori vrata i pozeli mu sve najlepse. Neka se useru od srece zajedno. 😉
Dugice, ta vrata su odavno zatvorena.
prepisuje predhodni komentar…
Sram te bilo, Deda, prepisujes na casu 😛
Jezivo je kada postaješ stranac nekome koga si voleo i ko te je voleo…
On joj je rekao da je zaljubljen u drugu,i ma koliko bi me to bolelo,cenila bih iskrenost koja je ovde zapravo ljudskost.Niko nije kriv što se zaljubio,što više ne voli onu ili onoga kojeg je do juče voleo…..Neljudski je ponižavati lažima biće kojem si se kleo u ljubav…To je za mene najniža ljudska vrsta..
Slazem se Veco, protiv zaljubljenosti se ne moze nista. Razumela sam sve, a to sto je bolelo, je moj problem.
Ali bilo i proslo.
Vidim da je tekst u rubrici „Sećanja“, dakle bilo pa prošlo… pretpostavljam. Tebi su ostala sećanja i verujem i nauk, premda je teško praviti se pametan i danas ali i onda kada se to dogadjalo, i sigurno ne bih rekao ništa loše o onoj drugoj strani kao što neki znaju; ljubav je ljubav ma kome se ta ljubav dogodila ili se dogadjala!
Stevo, naravno da nema losi reci, ni mrznje, sve je to zivot. Protiv ljubavi se ne moze ici, zato sam ja otisla.
Da, tada je jako bolelo, sada je samo secanje koje je izletelo i napisano.
Zelenče, nisam na tebe mislio već na neke komentare, ali ok. svako misli što misli, a kod tebe, kako kažeš, izletelo pa se napisalo; onaj ko ima sećanja ima o čemu i da piše, onaj što ih nema, hmmmmm….
Lakše mi je kad kod mene nestanu osećanja, lakše ga izguram napolje.
Drvena to jeste lakse.
Ne vredi živeti u takvoj agoniji. Što pre treba se staviti .
Reminderu, ta agonija je odavno zavresna, a bila je agonija za svo troje, da se ne lazemo.
Zaključala srce. Stavila katanac. Bolje. Nije lakše. Samo je bolje od alternative.
Tako je Shap.
Svi smo to prošli, to da jednog trenutka ostane samo topla soljica kafe pa se i ona ohladi. Prodje. Ali je neverovatno kako osvane tako neko hladno jutro…
Da, neverovatno Mahlat, ali i prodje, to je dobro u svemu.
Pravi izbor jer sve ostalo bi bila još veća patnja. Nije mi jasno zašto varati, kada može iskreno samo sa jednom! Jebi ga, neka je otišao, jebala ga ona! 🙂
Dudo, covek se zaljubio a i ona, sta se tu moglo, aspolutno nista. Tu niko nije kriv, a njihova sreca je njihova stvar, ja sam odavno izasla is te price. Ovo je blic secanje koje se napisalo podstaknuto nekom drugom pricom, pa se setih i eto…
Већ дуже време пишеш о овоме и мислим да си сваку фазу описала. Са сваким постом сам преживљавала са тобом тај ухваћени тренутак. Драго ми је да си псовала, грдила и урлала на ситуацију и околности, на своја осећања, не и на другу страну. Нисам осетила да некога кривиш!
То је, по мени, давање слободе самом себи.
Надам се да да је прича којом си подстакнута обећавајућа!
Tunguzijo, nisam i ne krivim nikoga, tako je kako je, nekako mislim da nemam pravo, a iskreno nisam to ni osetila, da svaljujem krivicu na bilo koga. Kako sam se ja osecala a i oni, to su nasa licna osecanja. Pisala sam o ovome vise puta, mada ne i uvek, ponavljale su mi se ovakve epizode, mada je ova uzela trecinu mog zivota i najvise je bolela. A posle su bile…ponavljacica, rekoh ja 😀
Da, dala sam sebi slobodu, lepo si to oblikovala.
A za ovu pricu sto me podstakla…videcemo, vreme radi.
Iskreno zivotno napisano. Ti to odlicno znas da upakujes i docaras recima. Svaka ti cast generacijo! 😀
Sarah, hvala generacijo 🙂
Da…
Ostavish to iza sebe i idesh dalje. I dalje… I dalje… A valjda negde jednom i stignesh… Ili mozda samo tako idesh…
Gilu, uvek idemo i kad stignemo idemo, nema stajanja, samo tada idemo u dvoje.
Šta reći kad nastane takva pustoš?
Da nije bilo sudjeno? Da je neko kriv?
Ne postoji lek za ljubav koja je umrla, pa je i svako traženje objašnjenja uzaludno…
Tako je Malabreskvo, kada ljubav umre, vrata se zatvaraju, nebitno je zasto.
Hm, da li se ikada zatvori?
Kao nas jedini nepromenjivi deo, proslost, je zatvorena, ali deo nas Elektra.
E, a zašto umre kada je bila užasno jaka? Da li su oboje doprineli ili šta se tu desilo? Ne mislim konkretno na tebe, nego uopšteno. Kako dodje do toga da se on ili ona zaljube u nekog drugog, kada im je ljubav tu, pored, stalna, sigurna, dok je ova nova samo „strast“, koja, ko zna, da li će preći u ljubav, istinsku! 🙂 Samo razmišljam i pitam se!
Dudo, retke su one koje zauvek zive tim prvim zanosom. Mislim da ljudi nastavljaju da se vole ali u nekim drugim oblicima. Bar ja tako.
Sve sam ih volela i sve ih i dalje volim, ali neka ih dalje od mene 😀
Sve sto se desi je tako moralo.
Ma u pravu si.
I ja volim da spavam do zida :)))))))))))
Duleeee, pa gde cu ondaK ja? 😆
Pa OD zida.
Уффф, нико ме скоро није подсетио на тај осећај зида у постељи… Могли би још двоје да легну између… Још синоћ сам прочитао овај пост и могу ти рећи да ми до дубоко у ноћ није дао мира… Ја имам и један подсетник на тај догађај. Има 15 година и у најгорем пубертету је, бијемо се око школе… Човек је чудо… Ја сам то толико потиснуо да јој се ни лика не сећам. Нема бола, нема емоција ничега… а болело је…
Vajaru, da cudno je to, ni je se vise ne secam lika, ne osecam nista, a onda…bolelo je itekako, ali eto dokaza da svaki bol prolazi.
nisam pametan za savet, sta bi bilo da bi bilo. Mozda ova secanja tj. trzaji treba da ostanu samo to.
Zivot ide dalje, ali je eminentno da ako je jednom prevario da ce opet. I sta ima oprastati i dozivljavati 2x isto.
Ivane, diskutabilna tema…sve moze i ne mora da bude, ali ako ljubav umre, tu je kraj, nema dalje. Trzalo se to odavno i odavno je iza nas.
Ne dozvoli da te vezuje nesto sto te nije vredno 🙂 sloboda je ipak sloboda 😉 bolje i losa sloboda nego gadna stega 🙂