Archive for децембар, 2009


Zdrava glupost

Duško Radović: Morate imati neko, makar tajno mesto, gde ćete praviti gluposti.

Glupost je potrebna zdravlju.

Sloboda da se prave gluposti je zdrava privilegija za koju se sami morate izboriti.

Zelim nam svima zdrave gluposti!

Advertisements

Malo ili veliko V?

Postoji osobina koju volim kod sebe, spontanost ili nepromisljenost, ako je to isto.

Volim da pisem, oduvek, svasta nesto piskaram, sto ste i sami imali prilike videti. Nekada sam pisala nesto sto samo ja razumem, nekada nesto sto vi bolje razumete od mene, nekada obicnosti, nekada gluposti, nekada morbide, zavisi od trenutka.

Nisam znala za postojanje blogova, Gemina mi je ukazala na to i davala linkove da citam pojedine tekstove. Neko pametan bi sada linkovao, ali ja to nikako da naucim, probam pa ne ide  i iznerviram se, oteram linkovanje u tri lepe i tako…a i ima vas sve u mom blogrollu, au persun.

E, ta Gemina mi je dala predlog da otvorim blog, pisah vec o tome, i ja nestrpljiva, radosna, ulecem na moje stranice da piskaram, ne razmisljajuci ni o cemu, ni ko to cita, komentarise…nista, ja zelim da pisem, bacam slova po internet svetu i to je to.

Kako je vreme odmicalo, potom i godina, shvatila sam da mi blog mnogo znaci,a vi i vasi komentari posebno. Nisam ni pomislila da cu se vezati za sve vas, da cu vas upoznati preko bloga,  blogovanjem sam zanemarila skoro sve druge aktivnosti na netu, chat, forumi..sve je nekako bledelo. Umela sam da provedem mnogo noci sarajuci po blogovima i citajuci razne postove. To me je ispunjavalo i ispunjava, ima mi smisao.

Poceli smo da se polako dopisujemo preko mejlova, sa nekima da razmenjujem telefone, neverovatno, krug divnih ljudi, vas, se sirio. Nisam slutila da cu vas zavoleti, da cu sa nekim se upoznati, sedeti, piti, pricati o intimnim stvarima. Zaista ste divni.

Izdvajam moje ludace, sta cu, sem Gemine, tu je Zihernadla, Shaputava, Lost, Magi, Krompirusa…sada bi opet neko pametan linkovao, ali ne i ja. Poznanstvo sa njima je samo bila materalijazacija svega onoga sto sam slutila, kao i one o meni. Zaista je lepo imati ih za prijatelje, dobre i kvalitetne osobe.

Ostalo je da se materijalizuje jos par vas, Bunardzija, Portos, za Drnca mi zao sto se ucutao, Mahlat, Charolija, Sarah, Elektra, Duda, Gil, Ivan B, Suske, Deda, Tunguzija……sigurno sam nekoga zaboravila, izvinite koji ste i sami se podsetite.

Nekao je krenulo sve nesto praznicno, pa eto ja samo da kazem da mi znacite, hvala vam sto postojite, i zelim vam svima ispunjenje vasih zelja i da pisemo joooos dugo!

Znam da nisam neki pisac, poeta, da imam dosta gramtickih gresaka i da su mi recenice cesto pobacane, ali i to sam ja, kad pisem, picim pa gde stignem.

Ovo sam napisala jer se sad pitam da li sam silna vi trebala da pisem velikim slovom?

Jeftino

Pogled u ogledalu je govorio

da je dobra, lepa…

Pogled duse je bio cist.

Pogled na telo,

to jeftino davano telo,

kao zamenu za disanje,

to ponudjeno telo,

na tezgi zivota..

Jedino je bilo zivo na njoj.

Neke moje crtice…

Ne pamtim zime na selu, nije ih ni bilo, samo jednom za Bozic, da to pamtim, nikada nije vise bilo tako svecano, lepo i prosto.

Mnoga leta sam provodila kao dete na selu, malo lepih uspomena imam, jer nisam volela selo, jer tamo nije bilo mojih drugara ni kupatila. Patila sam za gradom i tim ‘obicnostima’.

Sada me malo tih lepih secanja greje, i osmeh mi neocekivano razlije lice, nisam znala da se osmehujem dok pricam o tome, drugi su mi kazali. Secam se mene, malene, sada sam kao veca, sa gomilom knjiga iz biblioteke idem u selo, jer sam ja kao iznad tih situacija. Tamo su me Mir-Jam i ostali ljubavni vikend romani upropastili zauvek. Umrecu jadna za mojom romantikom iz tih romana. Nema to….jok.

Uvek smo bili u selu kada su se skupljale sljive za rakiju i dzem.

Upamtila sam im imena, proverila kod majke da ne lupam i znaaam. Skupljali smo dzenerike, madzarke i strerlejke. Mi klinci, brat i ja, cale natrese a mi sedi ispod sljive i skupljaj, nije dozvoljavao da trule pokupimo, rakija je morala da bude cista. Govorise ljudi da je pekao najbolju rakiju, meni je to bilo kao da sam vatru stavila u usta. Probala sam, jasta.

Onda smo isli u mobu kod komsija da skupljamo i njima, pa oni posle dodju kod nas. Secam se da smo kod jednog skupljali u svinjcu, htela sam da umrem od grozote, al` stvarno, svinje oko nas, smrdi sve na sve strane, ruke prljave, ne smem ni da pomislim sta je uslo ispod noktiju (gradska devojcica, sta ces), a one se setaju okolo i grokcu. Kakva li mu je ta svinjska rakija bila da mi je znati?! Morali smo, tada nije smelo da se kaze necu, kupi i cuti.

Kupanje u koritu sa vodom donesenom iz bunara, a wc poljski, to je ono sto me je dovodilo do ludila.  Samo zbog toga sam jedva cekala da se vratim u Beograd i zaronim u kadu i odem u wc k`o covek, da sednem i rasirim novine……Izvinjavam se, visak informacije.

Secam se pecenja rakije, kazan je veliki, bakarne boje, donesen iz Bosne pocetkom proslog veka. Sedeli smo kao deca kod dela gde se ubacuje vatra i pekli purenjake i slusali price (da me ubijete ako se secam ko je sta pricao), i cekali da se purenjaci ispeku da jedemo. Bile su to neke muske price, a ja sam cekala kada ce neko da baci pikavac da uzmem i pobegnem ispod kuce da probam da pusim. Necu da kazem da li sam uspela.

Mama je brala madzarke, svake godine isto, i pekla pekmez. Secam se onih velikih serpi gde je na smedervcu

mesala pekmez, pa onda stavljala u rernu da zapece. Mi smo prali i susili tegle. Uvek smo se vracali iz sela sa tonama rakije i pekmeza. Meni bilo muka, gundjaros veciti, muka mi bila od tog dzema, lepsi je bio onaj kupovni u konzervi od sipka i ljutila se sto nam to ne kupuju da jedemo nego uvek taj sa sljivcugama.

Ko je sta jeo, mi smo taj dzem. Misliiiiim stvarno. A secam se perioda kada su dzenerike bile jos zelene, pa nam branili da ih jedemo, a mi sve sto nam se brani a to najsladje, jos se secam tog kisleog, savrsenog ukusa. Bolje da ne pricam sta je posle toga bilo…

Stidela sam se nekako toga, malo ko je od nasih drugara to imao, samo se iz nasih kola vecito vukao sir, kajmak, rakija, pekmez…jadni burazer je dobio nadimak Sirko, jos ga tako zovu ortaci iz kraja. Misliiiiiim stvarno je bio blam.

Bila su to gladna vremena, srednje klase u doba komunizma, kojih se priznajem nerado secam. Secanja su lepa, ali sve ostalo je tuzno…prve farmerke u sedmom osnovne…crno beli tv…

Sada, kao nazovi me odraslom osobom, ta secanja su topla, sve je to bilo cedno, sve je to bila porodica, jedan nacin zivota. i priznajem sve bih dala da mogu opet da jedem taj pekmez iz detinjstva, jos ako je onaj hleb sto je mama mesila i pekla u smedervcu, znam jos te mirise i ukuse…Sad mi je krivo sto sam se tada stidela postenja i seljackog hleba i dzema… I kasnije ajvara i paprika na 100 nacina, da ne pisem i sada o tome. Samo se secam da se paprika morala svako vece zalivati, da smo vukli vodu iz bunara i cini mi se satima zalivali…

Nema vise nicega od toga, sve se kupuje na pijacama, velikim marketima u kojima ima svega, vise nema rituala pecenja paprika, kiseljenja kupusa, ima sve da se kupi. Jos uvek ponegde ima toga, ali  generacije koje dolaze to sigurno nece raditi. Zivi brzo, jedi brzo…Boze kada se setim onog kupusa koji se kuva pola noci i cela kuca smrdi, pa sutradan pola dana, a ja na to fuj, a sadaaa jedva cekam da ga jedem.

Nekako mi zao sto se sve ti izgubilo a s druge strane mi je drago, sto je taj kult gladi nestao…

Uvek kad podjem, ne znam gde cu da stignem, krenuh sa secanjem o letu na selu, a stigoh do kupusa i gladi.

I kako sada da naslovim post?!

Tekst objavljen na sajtu SlovoPres.