Kazu da mozak ima posebne pregrade gde pakuje secanja, i da su najvise pamte one iz detinjstva, mladosti, jer su tada pregrade bile prazne i tek se punile. Zato se stari ljudi secaju rodnih krajeva, sta su radili kao deca, kako su se zenili, udavali a ne secaju sta su doruckovali.

Sad kad dadoh definiciju demencije, pozabavih se svojom.

Elem, ne secam se, malo toga se popakovalo u te moje pregradice. Imam male fleseve, sinu na trenutak i dalje nista ne znam. Nekada mi pricaju neke stvari vezane za mene, a ja o tom pojma nemam. Glava u oblacima, bila i ostala. Ne pamtim ni najlepse ni najtuznije segmente svog zivote. Tek neke delice, obrisalo se sve, nisam mislila o tome, i proslo kao kroz sito u mom secanju. Da li je to dobro ili ne, ne znam, ali zaboravila sam veliki deo sebe, nisam bila tu kada sam se desavala i gotovo.

Imam jedno secanje u kome mi mnogo zao mene, nisam ga zaboravila, nikako!

Nisam jos posla u skolu, bila sam u Beogradu i cuvali su me baba i deda, a brat je bio kod oceve majke ne selu. Bili smo razdvojeni do njegovog polaska u skolu, zasto, ne znam. Patrijahlano vaspitanje, i odabir mog oca. Zasto nismo isli u obdaniste, niko ne ume da objasni. Tata tako rekao i gotovo.

Odlucise, ili je tata odlucio da tada iz mog secanja idem i ja kod babe na selo. Nisam volela da idem tamo, jer nas je baba tukla na pogresan pogled. Luda zena bila, Bog dusu da joj prosti. Cujem ja sta su se oni dogovorili i resim da se sakrijem, tada smo ziveli u kuci i imali ogromno dvoriste, pamtim ga iz detinjstva kao fudbalski teren, nigde kraja, vocnjak, bagrem okolo…sakrijem se ispod bagrema i cutim. Trazili su me svi, cutala sam, jer dete niko ne pita hoce, nece, mora da ide gde mu odrede. Nasao me deda posle ne znam koliko vremena, strpali me u auto i put Kosmaj. Plakala sam celim putem, pitala zasto moram da idem, moras i cuti…obecase mi da ce doci po mene iduceg vikenda i da mogu toliko da izdrzim. To me jedino ohrabrilo, izdrzacu sedam dana nekako.

Ostavili su me kod babe s bratom i vratili se za Beograd. Ne secam se sta se desavalo tih sedam dana, ne pamtim nista, ali se secam sledece subote kada je svanula. Obecanje!

Sela sam na vrh stepenica od kuce, ociju uprtih na put da vidim kada ce mama i tata doci po mene. Nisam htela da se pomerim da mi ne promaknu da ih prva ne ugledam. Pocelo je da pada vece, njih nema, shvatila sam da su me slagali. Nisam mogla da verujem u to, verovala sam im, a njih nema, ostacu u selu ko zna do kada. Kako mi je palo na pamet, kako sam to uradila zaista ne znam, ali iz besa, revolta, razocaranja, usla sam u kucu i pocela da kakim gde god sam stigla. Na krevet, na stolicu, na patos…svuda dok sam mogla. Dosla je baba koja je bila u komsiluku i kada je videla sta sam uradila, nije htela da cuje objasnjenje nego je odlomila prut i tukla me sa onom sibom gde god je stigla, sva sam bila modra i krvava, a potom i jadnicka koji nije nista skrivio, ono malo plavo zgebce od mog brata, uvostila je i njega od batina, onako belog, bio je sav isaran od pruta. Nismo smeli ni da placemo…Ne secam se nicega vise, sem da sam zelela da  modrice ostanu po meni, da mama i tata dodju iduceg vikenda i  vide kako nas je baba tukla i da nas vode kuci.

Tako je i bilo, ali sam ja bila kriva za batine a ne njihova prva laz u mom decijem zivotu.

To secanje se nije i ocigledno nece obrisati iz mene.

A bas mi zao mene kada se toga setim…

Eto kako ja reagujem na laz.

Advertisements