Bez reci

Pasulj bre!

Imam neku zamisao u glavi, hocu da je ispisem, ne znam kako cu ici, a ne znam ni poentu, mozda je spoznam do kraja teksta. Jednostavno neko poredjenje zivota, vremena, a ne znam zasto mi dodje da to pisem…
Secam se odrastanja 70-tih godina, polaska u osnovnu skolu, i doma, porodice, opet nekako vezujem za hranu, za ukuse i mirise tih godina. Tada smo skoro svi isto jeli, rucalo se u odredjeno vreme, jer su roditelji radili od 7-15, pa je moglo. Na stolu se obicno pusila neka corba, pasulj, kupus, krompir paprikas, beli hleb, jedini koji se imao kupiti, mnogo salate, sedali smo svi za sto i jeli to vodeno skuvano jelo sa zacinom c, meso je nekako bilo rezervisano za nedelju, kao tada je bolji rucak, od slatkog smo jeli snenokle, pite s visnjama, jabukama, makovnjace…odrasli su pili c kafu. Nekako je svega bilo, skromno, ali svega, automobili fice, bube, kecevi…odlazak na letovanja, svi isti kao mi tada u djackim plavim keceljicama.
80-te, su za mene najlepse godine, mlada, luda, srednja skola, frajeri, diskoteke, sve sto je imalo veze sa kucom i porodicom je tada bilo dosadno, secam se da smo brat i ja jeli neke silne sendvice, sa alpskim salamama i majonezima, a sve sto mama skuva, tada je bilo bljak. Cekalo nas je drustvo i ulica, ko jos da jede corbice i kisele kupuse…
Htela sam galantno i bezobrazno da preskocim 90-te, a onda shvatih da smo tada svi bili najslicniji, svi u istom sosu, i da si hteo da kupis i da si imao cime, nisi imao sta. Nikad vise testa ne pojedosmo. A kada su nam bombe sipali za vrat, tada smo zaista i jedino svi bili isti. Mislim na nas koji smo ostali pod tim nebom. Secam se noci kada je cela Srbija ostala bez struje, jeziv pogled na crnilo koje se prostiralo, jeziva tisina, vazdusna opasnost i huk motora aviona.
Moram sebicno da se osvrnem i setim da sam imala meni romantican trenutak u tom neponovilo se vremenu. Tada, drago bice i ja smo otisli na pijacu, prolece bese, i resismo da se izivljavamo i kupimo prve jagode, oglasise se sirene, vazdusna opasnost, poce neka kisica, a mi trk kuci, da peremo i jedemo jagode, onako stojeci u kuhinji i vadeci ih ispod sudopere, pod mlaz vode pa u usta. Boze cini mi se da nikad nisam jela lepse jagode!
A sto mo rostiljali tih dana, zbog redovnih nestanaka struje, svi su vadili sve iz zamrzivaca i spremali da ne propadne, jeli smo sve ono sto nismo unazad skoro deceniju. Ako nas i pogode, bar smo svi bili siti i to posteno!
Dodje novi milenijum promene za koje smo se svi serpama, pistaljkama i setnjama borili, dobismo uvozne stvari, jedosmo losose, skapme, kavijare, masline, 18 vrsta hleba, nutricioniste, homeopate, mobilne telefone, kompjutere, sve na dlanu i radno vreme od 9-17. Kada da se okupe porodice, kada da se kuva? Ima da se kupe gotova jela i od prepelice jaja ako `oces. Svega ima da ga nema. Ulice zakrcene automobilima kojima ne znam nazive, silni dzipovi, puntovi, muntovi, duntovi…Hrane i pica koliko hoces i koje hoces. A gde nestadosmo mi? Sve redje pricam s ljudima, sve vise s komjuterom, nema se vremena, obaveze, asocijalnost cveta, siri, se mirise.
Mislim jedemo mi, neki, jos uvek djuvece, grasak, podvarke…mirisemo na zaprsku i neka mladima nepoznata i bljak vremena koja nisu kul.
Pevale su se onda pesme, Vasilija Radojcic, Cune, Tozovac, Miroslav Ilic to i danas mogu da cujem, onda kao klinka nisam, dodjose Marinko RoTkvic, Nada Topcagic..i to moze da prodje, ali ovo sada sa svom ovom tehnikom, obiljem hrane, pica, nema mere, smisla, ukusa…bezukusne Biki Siki, Jane, Sane, Cuce, Buce, Muce i ostale ce.
Zar nije trebalo da bude bolje, kvalitetnije? Zasto se promovise nekultura i agresivnost a ne kultura? Zasto se bezi od porodice, ognjista, zatvara u komjuter i prica sa ekranom, zasto se bezi od obicnosti pasulja sa rebarcima i lucenim paprikama?
Kao da je skromnost mana. Ko to plasira, kako dodje do toga a nismo se ni okrenuli posteno? Ko nas zgrabi za vrat i ugusi u nama sve sto je bilo sveto? Evropa?
Ne umem da se nosim sa ovim vremenom, svaki dan se sokiravam i nista mi nije jasno, pa odem kuci i pristavim serpu da skuvam corbu…da mi nesto zamirise na skromnost da se osetim spokojnom.

Tekst objavljen na sajtu SlovoPres.

Zeleno filozofiranje

…jer samo su tuge prave a strahovi iskreni…rece Shaputava, a ja se zamislih…koji osecaj je sebicniji, koji se vise gaji, koji vise volimo i mrzimo u isti tren.
Tuga, bol, pravi osecaj, koji ne dozvoljava nikome da mu pridje, koji se sam boluje, odbijajuci sve oko sebe, cesto i ono sto ne bi trebalo.
Moji baba ideda su ostali bez sina, udavio se, moja majka i tetka bez brata, svi su bili mladi, do dvadeset godina. Odrasla sam pored babe i dede, gajili su me, vadila sam ih iz tuge, vodili me na groblje svaki dan, detinjstvo pamtim po grobovima i njihovoj tugi, posebno babinoj. Do svoje smrti u osamedest petoj godini nije slusala muziku, nije skinula crno, nije obracala paznju na svoje cerke, zato su se obe i udale rano da bi pobegla od tuge. Moja baba, zvala sam je majkom, tako je zelela, je volela svoju tugu i gajila je, uprkos cerkama, cetvoro unucuca i praunucica, nije umela, htela, zelela, drustvo, niko im nije ulazio u kucu, nije se nikada nista slavilo u tom domu. Dok sam zivela vrata do njih morala sam tiho da pustam radio ili televizor da je ne uznemirim u njenom bolu. Voleli me jesu, ali svoju tugu vise od ikoga i icega.
Imala sam brata od tetke, bila sam starija jedna dan od njega, umro je za svega tri meseca od raka pluca u osamnestoj godini. To je bio za mene sok, imam uzasne prekide filma oko toga…a bio je docek Nove godine, mi pevali, skakali, on umirao. Imam sestru, sa kojom sada pricam o tome, njegova rodjena sestra, koju roditelji nisu pogledali, koji su lezali u svojim sobama u crnini, plakali, a ona imala petnaest godina. Izgubila je i brata i roditelje, ona je prestala da postoji…I kada se udavala sama je sve kupovala, majka nije mogla, otac ljut sto pravi svadbu, nagovorila ih je na teget boju…prica od malopre se ponovila, sve isto, umrli su u tugi koju su voleli vise od zivota koji su imali i onoga sto su imali. Zalepili se za svoju bol i ne mrdaj. Nisu umeli drugacije.

Da li je tuga prava i jaca od zivota i ne vidi nista, ne zeli, mrzi se i voli u jednom udisaju, svakoga dana. Da li je i sebicna? Da li iko radi ista protiv sebe da bi mu bilo nekada bolje?
Strah, iskren, o da jeste, ali sebican osecaj da uzasniji i sebicniji osecaj ne postoji. Koliko puta smo ga zagrlili sa sve kaktusovim bodljama da nas bode i boli a nismo ga pustali, opet iz straha, povredjujuci i sebe i druge.
Strah od zubara, lifta, pasa, guzve…sve se izbegava iako se mora, upravlja se zivot po strahu, lakse je ne osetiti ga nego ga proziveti opet. Sebicluk koji nalazi opravdanje opet i samo za sebe.
Prava tuga i iskreni strah, da jesu to, ali su i sebicni osecaji, ustvari mislim da je covek iskonski sebicno bice, koje kao zivotinja najvise voli sebe i bori za svoj opstanak na svoj nacin.
Ne vidimo druge, ne trebaju nam u osecanjima.
Tuga i strah se ne daju iako bi svako od nas to rado ucinio.
A nekad` mi se cini da imaju isto lice…

Crno-belo u boji

Danas moj sestric puni 17 godina, pozvah da cestitam, on otisao u skolu i rekoh sestri; “Cestitam postala si majka”.

I krenusmo u pricu, torta, svecice…. setismo se obe kako mi nikad nismo duvale svecice za rodjendan. Da li to bese tako normalno, ne znamo i ne secamo se.

Onda se ja setih kako smo mi dedi, posle babine smrti, napravile tortu za rodjendan i ja udenula dve svecice, 86. Kada sam iznela pred njega, on zanememeo i poceo da place kao malo dete, sve vreme je govorio; “Ja ovo nikad nisam doziveo”, on nije nikada  imao tortu a kamoli da duva svecice, pored suza koje nam je svima naterao na oci bile smo i srecne sto smo mu ucinile nesto nezaboravno. Ostalo mi je u secanje kako vadi plavo-belu kariranu maramicu i brise suzice, place, smeje se, ne zna jadan sta ce. Srecna sam sto smo mu priredile takav rodjendan!

Ondaaa sam se setila da sam i ja lazovac.

Bese to za moj cetrdeseti rodjendan, snaja napravila tortu kao poklon, a ume da pravi bas dobre, dosli oni kod mene, deca povikase; “Tetka da duvas svecice”, kuku otkud mi svecice!? Navalili, pa nema sanse da nesto smislim, i setila se tetka, nasla neku obicnu zutu, novogodisnju valjda, i zabola i duvaaaa, deca pevaju: ‘hepi brzdej tu juuu’, brat i snaja isto, pa aplaudiraju, pa ljube…

Posle me brat pogleda i rece: ‘Boze me oprosti kao da si duvala u panaiju’, a to sam i ja pomislila, plakali smo od smeha, dobro je da nije slikao, zaboravio. Tako da duvah i ja jednom u zivotu u svecicu na torti.

Nemamo slike iz detinjstva, ne znamo kakvi smo bili, naleteli smo na neku sa Deda Mrazom, crno-bela,  niko nas nije slikao i obelezavao nase detinjstvo uspomenama, ostaje da ga se sami secamo. A ja kad se setim, sve zaboravim.

Ne znam da li su danasnja deca srecnija, sigurno jesu, na neki nacin, a mi sa nasim rupama u secanju bez slika, secamo se cega hocemo i kako hocemo, jer je masta jedina bila i ostala nas pratilac!

Sto bi Djole rekao; “Ovo je prica i za suze i za smeh”.