Archive for фебруар, 2010


Shaputava je kriva…mora neko…

Citah post kod Shaputave pa mi se nadize i onako vec nadignut prEtisak.
Necu da kazem da sam dobra, jebe mi se za to, mislim da sam budala.
Setila sam se gomile situacija gde sam bila iskoriscavana i dopustila da mi to urade, zarad svojih ideala o prijateljstvu, i misli da to bez mene ne moze da se resi. Nisu krivi ti sto su trazili od mene da ucinim bilo sta sto im treba, ljudi idu dokle im se dozvoli, kreten sam ja, kojoj je zao da kaze ne, nosi se, imam obaveze, da slazem, da mazem, pa se posle pogledam u ogledalo i kazem bravo seratorko. Osecas se kao kreten ali si pomogla, visi cilj, ideali, jebes tvoj osecaj, sto sebe turas na prvo mesto vazda, ne budi sebicna skotina. Znam da mogu da se obratim, da trazim kada mi treba nesto i trazim kada moram, i isto se i tada osecam kao kreten sto ne mogu sama da uradim nesto nego mi treba necija pomoc.
Pretplatila sam sebe ma kretenizam.
Naravno, da to nije uvek i sa svima, postoje oni sa kojima se uzajamno pomazem bez trazenja a hvala je rec koja se ne izgovara da se ne bi terali u tri lepe, jednostavno imamo takav odnos i on nas cini bogatima.
Ali oni koji me jebu u mozak a ja ih pustam, jer kao necu da vidim da su losi, da me koriste, da se pojave samo kada im nesto treba, e tih ne umem da se resim, sve mi zao, sve se secam kada su oni meni nekada davno ucinili nesto bitno, pa se setim zajednickih dana i noci i deljenja svega sto je u medjuvremenu nestalo, promenili smo se svi, sto je i normalno.
I kazem, kada vidim njihov broj na displeju necu da se javljam, jer sam kukavica, da ne kazem grdju rec, i ne zelim, mrzi me ide mi na zivac da se rapsravljam, a ne mogu da slusam gluposti, ne mogu da lazem, necu da lazem…I javim se, som, i caskam, licemerno se kezim i kao slusam sta pricaju a puce mi patka za to, i kad spustim slusalicu oteram ih u tri lepe. I nisam dobra, nikako. Licemerna sam, pizda sam. Sve se kao nadam proci ce, vratice se na ono staro dobro vreme, ljude treba prihvatiti sa njihovom manama…aj da ne budalim…I sta da kazem, nanovo se osecam kao kreten, sto sam licemerna prema njima i sebi.
Ispisah ovo ne znam zasto, da kao ocistim sebe, jer ti ljudi nemaju pojma, ili delimicno imaju o mom misljenju ali ne haju, i kao da se podsetim da nesto popravim i da nece stati svet ako kazem NECU to da ti ucinim jer mi ne odgovara, ne zelim, i sto da objasnjavam, necu i gotovo kao sto su i meni neki rekli za neke stvari i ja to cenim kod njih, nece i mogu da se jebem, ali je tako i postujem to njihovo necu ma koliko me bolelo, a ja…pizda!
Ko izbroji koliko ima slova I dobija bambija 🙂

Advertisements

Kalup

Uvek sam volela iste kolace,
napravljene istom modlom,
istog kalupa,
slicnog ukusa.

Razlika je,
nekada u boji,
nekada u mirisu…

Ukusi na pocetku slatki,
potom jos sladji,
traze da se pojedu,
jos topli, jos mirisni,
dok se ne zalomi gorki badem
stvori mucninu,
dok stomak jos boli,
idem ka novom kolacu,
napravljenog istom modlom,
izasao ispod istog kalupa…

Zaboravna, slepa da je isti kolac
Nastavljam da jedem…

Sta???

…i sta uraditi sa informacijom da se dete drogira, da je probalo dzoint? Pricepis ga, prizna da jeste i sta onda? Da ga vezes za radijator, ugradis cip za pracenje, odes kod psihijatra, odvedes u bolnicu zavisnosti da vidi narkomane na lecenju, ostavis posao, preselis u drugi grad…? Sta? Kao bitno je na vreme provaliti, provaljeno i kako dalje, sta roditelj moze da uradi?
Poverenje u dete je otislo u nepovrat. Svi se nadaju da se to njihovom detetu nece desiti, pricaju o drogi kao najvecem zlu, edukuju ih po skolama, gde se dileri setaju po dvoristu, ide normalno u skolu, ide na sport, izlazi kao i svi vrsnjaci, vraca u dogovreno vreme, izgleda da je sve kako treba i onda spoznaja, i sta onda?
Setim se nas iz njihovih godina, u srednjim skolama, bilo je i tada svega, ne kao sada, ali je bilo, i postojale su osobe koje su bile streberi, nisu se druzili ni sa kim, pravo iz skole kuci i onih, medju koje sam i ja spadala, koji su hteli sve da probaju, da se zezaju, izlaze, lazu i mazu matorce, mi smo nase i mogli donekle, a ovi danasnji klinci ne kapiraju da smo i mi odrasli u istoj ulici sa istim forama i da sve znamo, i opet sa svim tim ne znas sta uraditi kada cujes da je dete duvalo. Kao tesis se, pa i mi smo tada to probali, to je normalno, a sta ako nastavi? Trava i nije strasna, uteha kao, znamo gomilu njih sto duvaju citav zivot, a sta ako proba nesto drugo, svidi mu se i nastavi. Tu sam misljenja da je to do licnosti, svako je individua za sebe, da li ce nastaviti ili ne. Sta kada je ulica, drustvo u tim godinama bitnije nego roditelji, dom, porodica, bitno je biti faca u drustvu, kersme, dalabu, da se prica o tebi…kako se onda postaviti, kako spavati, kako ne misliti, ne strepeti?
U trenu ne prepoznajes svoje dete.
Sta se radi sa informacijom da je dete duvalo ili da je pocelo da se drogira, kako ga zaustaviti?
Ja nisam pametna…

Emotivni maraton

Start!

Zelja
Radost
Sumnja
Strah
Navike
Osmeh
Proslost
Trenuci
Suze
Strast
Srce
Razum
Pamet
Gluposti
Sigurnosti
Ocaj
Misli
Misli
Misli…

Trce ka istom cilju,
sudaraju se, padaju,
nastavljaju
prema cilju,
koji ne znaju kako izgleda,
i da li ce ih sacekati i koga od njih.