Rekla mi je;
‘Ne diraj mi ranu, ne pomazi mi da zaraste, ne gledaj je, pogled na nju me boli…pusticu je da sama zarasta do kraja zivota.’
I sta sam drugo mogla?
Pustila sam je, pustam je, gledam je i vidim a kao da ne vidim, zjapi rana, nezasivena, otvorena, krvava…
I smejemo se kao da nije tu, kao da je ne boli pri svakom pokretu, smejemo se kao da ne postoji, smejemo se i placemo zajedno…I cutimo.
Cutanjem ne brisemo vidljivost rane.
Cutimo jer ona tako hoce da cuti i da je kao nema.
Obe slepe za bol koji vidimo, za ranu koja curi…iscurela vise dabogda!

Advertisements