Dobra, los, zao

Postoje situacije kroz koje svi moramo da prodjemo, i onda mi kazu, pisu velikim slovima, sve sto se mora nije tesko.
E nije tako, sve sto se mora tesko je!!!
Sva ta moranja cine nas, nasa iskustva…da ne filozofiram previse… a sto bole to nikom nista, mora se, pa crkni.
Gledam dete, devojku, koja tek ulazi u punoletstvo, koju mnogo volim, ako se uopste moze malo voleti, i boli me mozak, dusa i srce za sva iskustva koja je cekaju. Mora tako.
Pa sto mora prvi pa dripac u nizu dripaca koji ce je sacekati, sto mora tako?
Slusam je i gledam i vidim sebe i druge i siba mi kroz dusu centrifuga bolnih secanja, cedi mi zadnji atom reci i saveta koja kao ja pametna treba da joj uputim.
A gledam je, pa mi zao, vidim i znam da je dobro dete, da se nije rodila kao one devojke sto umeju da nadju najbolje za sebe.
Gledam najmladju curkicu u mom svetu curkizma. Naivna, dobra, veruje.
Poseduje sve vrline a dobije dripca, klasicnog lazova i prevaranta, koji se lepo skrivao par meseci. A okice joj pune suza, zaljubljena do usiju, misli da ga voli, a ja ne znam kud` cu.
Njeno prvo razocaranje.
Da mogu do njega svasta bi mu rekla, iscimala bih i nju…a ne mogu nista od toga. Onda pametujem, mada sve to ona sama zna, nisu klinci kao sto smo mi nekada bili, i kazem joj da se ne osvrce, da preboli, da ce je cekati jos gomila frajera.
I nikako mi nije jasno sto su nam dosadni oni dobri, fini momci a nazovi losi momci, kao frajeri nas uvek privlace?
Zasto neko ko je dobar , tih, fin…bude dosadan i devojke ga ne gledaju, vec onoga oko koga je gomila drugih devojaka, pa se kao bore za njega, pa su kao ribe kada su sa njim.
Zasto mora da se prodje kroz to, zasto boli, sta da joj kazem, kad nisam bolja ni bila a kako vreme tece necu ni biti.
Ostaje mi nada da ce je ovo iskustvo necemu nauciti, deluje mi mnogo zrelije i pametnije od mnogih od nas u njenim godinama…valjda nece opet biti curkica moja.

Skupljačica misli

Mislila sam da umem da ne mislim. Ubedila misao da ode, otvorila glavu i pustila je da izađe. Smislila sam da ako je otvorena rupa na mozgiću da će sivilo da ispari lagano, ode od mene i ja nemisleća srećna.

Neće da ode. Kaže mi ko si ti da meni kažeš da ja odem? Rekoh moja si i ne trebaš mi, idi, miči se od mene. Pusti me da se smejem, sjaši!

Tvrdoglavo,neće.

Kaže nađi bolju misao da me zameni pa ću da odem. Neka bude jača od mene i neka me izgura.

Shvatih da je u pravu.

I…još uvek je tražim…

Sve je to mala fakin shit!

Ne znam da li je ovo ocaj, bes, nemoc, sta li vec, ali je svakako gomila pitanja na koja nemam odgovor, a mislim da ih nema ni vecina nas.
Na koji nacin da prosecan covek izdvoji novac za nesto sto mu je neophodno?
Gde ja da nadjem 600 evra da sredim zube da bih mogla da jedem? Jos je to poznanstvo i umanjena cena, ne znam koja je prava, oko hiljadarke i jace, cini mi se.
Gde bilo ko moze da nadje taj prokleti novac da bi uradio nesto sto nije luksuz?
Gde moja prijateljica da nadje novac da sredi stan i zivi obicno sa svojim detetom, jer je investitor prevario i vec se zaduzila hiljadu, dve evra da napravi koliko toliko pristojnim taj stan, a nije ni priblizno zavrsen. Kako pohvatati tu lopovsku bagru, a da nije preko suda jer nema para da placa advokata, kako da vrati dugove kad ima platu 300 evra?
Kako moja sestra, koja je operisala tumor na jajniku, maligni melanom, i trenutno ima tumor na jetri kupi vitamine za podizanje imuno sistema kada to kosta 300 evra kao njena plata?
Kako kupiti zdravlje?
Kako ziveti?
Kako sa prosekom plate od 300 evra u Beogradu, za vecinu ljudi koje ja znam, moze da se zivi? Svakog meseca 100 se daje na komunalije, ostaje 200 da se jede i kupuje ono osnovno, toalet papir, pasta za zube, prasak, hleb, jaja, krompir, pasulj…Ja i majka zivimo sa manjom cifrom, ne bih umela kazati kako, ali zaista!
I sad, na koji nacin doci do para, da ne budes slepac, da ono malo skupljenog dostojanstva ispod suknje ocaja ne ode u kurac sa nistavilom svakodnevice i upadom nekih nepredvidjenih stvari koje moraju da se odrade.
Kako ostati zdrav u glavi?
Kako kada je novcanik prazan!

Sve ovo mi se danas srucilo o ili na glavu ne znam…

Linkovanje i jos ponesto

Ovo je istinita prica o jednom cudaku, plave kose i ociju, neshvacenog od sebe, porodice, prijemcivog samo za drustvo i kafanu. Jednom recju boem.
Radio je vise od cetrdeset godina kao vozac saniteta pri sluzbi sudske medicine, kasnije sluzbe mrtvozorstva. Svi blizi a i dalji saradnici su voleli alkohol, sto je negde kao i normalno jer su se svakodnevno pozdravljali sa smrcu.
Bio je moj otac.
Razni cudaci su defilovali kroz nasu kucu, od direktora sudske medicine, doktora, onih sto seku leseve prilikom obdukcije, oni sto ih prevoze…Svi rado vidjeni gosti uz njegovu domacu ljutu.
Naslusala sam se raznih prica, sto za stolom ako je slava, sto iza zatvorenih vrata ako je obicna poseta, bili su tihi, tako da nisam mogla da ne cujem.
Setila sam se ove price pre neki dan sa bratom i smejali smo se do suza, zato je i pisem, jer matori, kao i ta vremena su neponovljivi.
Vozio je leseve od bolnice u kojoj su preminuli do groblja gde ce biti sahranjeni. Imao je radnika koji ih je utovarivao, zvao ga je Mamutovski. Njih dvojica su imali svakodnevne ture od Klinickog centra, danas, do Novog groblja. Mamutovski je utovarivao u beli obicni kombi, gole leseve, sedao do caleta, i na groblju ih istovarivao. Put je isao kroz Kneza Milosa ulicu, najblizi put. U tom nekom danu, standradna voznja, njih dvojica, iza lesevi uz Kneza Milosa, punu ambasada i tada i sada, i vrata se otvorise i lesevi pocese da ispadaju po kolovozu. Mamutovski viknu; ‘Jao ispadose nam mrce’, cale zakoce i kaze pogleda a oni se prosuli kao hleb iz kamiona. Odmah su se tu stvorili panduri, sto obicni, pa ovi iz okolnih ambasada, jadni Mamutovski skuplja mrce sa kolovoza i gura u kombi, a pandur se dere na matorog, ovaj naravno pod gasom, sto bi rekao nas narod, saslusa on sve i uradi sledece. Skine sapku panduru, okrene je naopako i ubaci mu unutra i kljuceve od kombija, i saobracajnu i vozaku i kaze panduru; ‘Evo pa ih sad ti vozi!”
Pandur zabezeknut, ni da gukne, prilazi mu kolega i kaze da idu sto pre da se ne pravi frka i tako ih pustise. Mislim to se prepricavalo decenijama, a sama pomisao na prosute leseve i jadnog Mamutovskog kako ih skuplja ispred ambasade je neprevazidjena fora.
Kasnije je dobio posao da prevozi leseve iz jednog grada u drugi, recimo neko premine u Beogradu a treba da bude sahranjen u Sloveniji, Bosni, Makedoniji…cale to vozi, kao i obrnuto. Tako je jednom dosao po brata i mene u selo da nas vrati za Beograd. Ne znamo kada je stigao, bila je noc, spavali smo, ujutro vidimo tata tu a ispred kuce crni kombi. Pitasmo ga sta vozi, mrtvaka, odgovori nam. Jaooo sto smo se uplasili. Nekako je nama, kaoiI svoj deci mrtav covek predstavljao nesto strasno, a on nam u dvoristu jos sa njim treba da se vozimo. Nasem uzasu nije bilo kraja, cak nam se smejao i zacikavao, eto vam ga iza ledja. Plakali smo na kraju i nismo hteli da se vozimo sa mrtvim covekom, ali on nam je govorio da nam on ne moze nista, da je bezopasan i da cutimo i sedamo u kombi.
Taj put necu nikada zaboraviti, kao ni brat, stalno smo se okretali da vidimo sta ima iza, ali se nista nije videlo, a mi ko zna sta smo sve mislili i strecali se, dok nam se on smejao.
Matori se nikada nije promenio, druzio se sa ljudima iz tog sveta, sve mu je to bilo normalno, uvek je govorio da ga je briga da li je iza njega zlato ili mrtav covek, njegovo je da to preveze i gotovo. Dane i noci je provodio u kafanama i kada ga neko pita gde se nalazi neka ulicu u gradu, uvek ali uvek je govorio, kod te i te kafane, drugi orjentir za njega nije postojao.
Prokleta sluzba, sva ta garda je poumirala, svi od nekih bolesti, niko nije docekao starost, sem jednog, najmladjeg od njih. Znam i danas nacelnika te sluzbe i zavrsavali su mi poslove kada mi je trebalo, pa i za njega kada je dosao na red…
I kako sam ja mogla da budem normalna, stvorena od takvog lika.

Htela sam jos nesto da kazem, naucila sam da linkujem, rekla mi Shaputava danas kako se to radi, ja probala i uspela!!!