Sumnja se stvori iz mozga, dodje tiho, nekada i bucno, uleti u misli i rasturi ceo nervni, emotivni pa i misaoni sistem. I necu da kazem da je kao crv, jer bi posle trebao da postane leptir, a on je lep, a sumnja nije ni malo.
Ne bih se koristila pravnom terminologijom, osnovana ili neosnovana, vec obicnom tupavom, necim izazvanom sumnjom.
Kod koga se radja? Kod sigurnih ili nesigurnih ljudi? Da li je to sumnja u sebe, projektovana kroz nekoga drugog? Da li nas licni demoni iskusavaju, udaraju, ubijaju dokle im dozovolimo?
Sumnjam, ne verujem u nesto i nemam nacina a mozda i ne zelim da saznam i jedem se. Cak, ne znam ni sta bih sa istinom, majke mi!
Toliko vaganja za i protiv, da li je ili nije, sta imam od toga, sta gubim, sta dobijam…Zalutam sa sobom i ne znam ni gde sam posla ni gde cu stici. Opominju me neka stara iskustva…Mislim da poznajem…a onda znam da ni sebe ne poznajem dovoljno.
Ne, nisam od onih sto zna. Ne znam se. Ne kada su emocije u pitanju. Nemam pojma u sta se pretvorim kada volim, kada sam povredjena, kada reagujem i kada ne reagujem…kasnije, mnogo kasnije analiziram sebe i shvatam se. Tada mislim da znam zasto sam nesto uradila ili nisam i kao trebalo bi da sam naucila nesto. A u dubini duse znam da nisam i da ne znam kako cu iduci put reagovati kada mi sumnja zapara mozak i presece po stomaku.
Ispade ovo moja ispovedaonica emotivne i ko zna koje jos tupavosti, ali dotrcalo mi i ispisah…ne znam da li mi je lakse.

Advertisements