Ovo je istinita prica o jednom cudaku, plave kose i ociju, neshvacenog od sebe, porodice, prijemcivog samo za drustvo i kafanu. Jednom recju boem.
Radio je vise od cetrdeset godina kao vozac saniteta pri sluzbi sudske medicine, kasnije sluzbe mrtvozorstva. Svi blizi a i dalji saradnici su voleli alkohol, sto je negde kao i normalno jer su se svakodnevno pozdravljali sa smrcu.
Bio je moj otac.
Razni cudaci su defilovali kroz nasu kucu, od direktora sudske medicine, doktora, onih sto seku leseve prilikom obdukcije, oni sto ih prevoze…Svi rado vidjeni gosti uz njegovu domacu ljutu.
Naslusala sam se raznih prica, sto za stolom ako je slava, sto iza zatvorenih vrata ako je obicna poseta, bili su tihi, tako da nisam mogla da ne cujem.
Setila sam se ove price pre neki dan sa bratom i smejali smo se do suza, zato je i pisem, jer matori, kao i ta vremena su neponovljivi.
Vozio je leseve od bolnice u kojoj su preminuli do groblja gde ce biti sahranjeni. Imao je radnika koji ih je utovarivao, zvao ga je Mamutovski. Njih dvojica su imali svakodnevne ture od Klinickog centra, danas, do Novog groblja. Mamutovski je utovarivao u beli obicni kombi, gole leseve, sedao do caleta, i na groblju ih istovarivao. Put je isao kroz Kneza Milosa ulicu, najblizi put. U tom nekom danu, standradna voznja, njih dvojica, iza lesevi uz Kneza Milosa, punu ambasada i tada i sada, i vrata se otvorise i lesevi pocese da ispadaju po kolovozu. Mamutovski viknu; ‘Jao ispadose nam mrce’, cale zakoce i kaze pogleda a oni se prosuli kao hleb iz kamiona. Odmah su se tu stvorili panduri, sto obicni, pa ovi iz okolnih ambasada, jadni Mamutovski skuplja mrce sa kolovoza i gura u kombi, a pandur se dere na matorog, ovaj naravno pod gasom, sto bi rekao nas narod, saslusa on sve i uradi sledece. Skine sapku panduru, okrene je naopako i ubaci mu unutra i kljuceve od kombija, i saobracajnu i vozaku i kaze panduru; ‘Evo pa ih sad ti vozi!”
Pandur zabezeknut, ni da gukne, prilazi mu kolega i kaze da idu sto pre da se ne pravi frka i tako ih pustise. Mislim to se prepricavalo decenijama, a sama pomisao na prosute leseve i jadnog Mamutovskog kako ih skuplja ispred ambasade je neprevazidjena fora.
Kasnije je dobio posao da prevozi leseve iz jednog grada u drugi, recimo neko premine u Beogradu a treba da bude sahranjen u Sloveniji, Bosni, Makedoniji…cale to vozi, kao i obrnuto. Tako je jednom dosao po brata i mene u selo da nas vrati za Beograd. Ne znamo kada je stigao, bila je noc, spavali smo, ujutro vidimo tata tu a ispred kuce crni kombi. Pitasmo ga sta vozi, mrtvaka, odgovori nam. Jaooo sto smo se uplasili. Nekako je nama, kaoiI svoj deci mrtav covek predstavljao nesto strasno, a on nam u dvoristu jos sa njim treba da se vozimo. Nasem uzasu nije bilo kraja, cak nam se smejao i zacikavao, eto vam ga iza ledja. Plakali smo na kraju i nismo hteli da se vozimo sa mrtvim covekom, ali on nam je govorio da nam on ne moze nista, da je bezopasan i da cutimo i sedamo u kombi.
Taj put necu nikada zaboraviti, kao ni brat, stalno smo se okretali da vidimo sta ima iza, ali se nista nije videlo, a mi ko zna sta smo sve mislili i strecali se, dok nam se on smejao.
Matori se nikada nije promenio, druzio se sa ljudima iz tog sveta, sve mu je to bilo normalno, uvek je govorio da ga je briga da li je iza njega zlato ili mrtav covek, njegovo je da to preveze i gotovo. Dane i noci je provodio u kafanama i kada ga neko pita gde se nalazi neka ulicu u gradu, uvek ali uvek je govorio, kod te i te kafane, drugi orjentir za njega nije postojao.
Prokleta sluzba, sva ta garda je poumirala, svi od nekih bolesti, niko nije docekao starost, sem jednog, najmladjeg od njih. Znam i danas nacelnika te sluzbe i zavrsavali su mi poslove kada mi je trebalo, pa i za njega kada je dosao na red…
I kako sam ja mogla da budem normalna, stvorena od takvog lika.

Htela sam jos nesto da kazem, naucila sam da linkujem, rekla mi Shaputava danas kako se to radi, ja probala i uspela!!!

Advertisements