Nosila je teglu sudbine,
svojim rukama je okretala,
mislila je da od njenog stiska ruke
zavisi duzina trajanja nosenja,
njenih zelja, snova, ambicija,
koraka, zivota…

Svakog dana njena sudbina je bila u njenim rukama,
i verovala je u to,
stiskala teglu da ne ispadne, da se ne polupa,
da je ne izgubi, da se ne izgubi.

Umela ja da sklizne iz ruku, znojavih,
drhtavih, levih,
padala je na tepih prosipala deo sadrzaja,
ali nije pukla.
Jos nije.

Nosi je jos uvek,
cesto stisnutu uz stomak iz straha da je ne ispusti zauvek
i polupa i izgubi sav zivot, nepredvidiv i cesto surov.

Ledja su joj povijena od stiskanja,
Bole je, boli je i sudbina zabodena u stomak,
ali ne ispusta, ne ostavlja,
ne baca svoju sudbinu.

Advertisements