Promaja

Zatvorise mi se vrata dok sam stajala ispred, zakljucase dva puta i navuce lanac.
Ostadoh u soku ispred.
Zatvoreno, nema vise ulaska.
Poce u meni da se siri neverica, kao onomad kada sam se isekla na konzervu pa gledala u rascopanu ranu, kako se siri, a nigde krvi nema, pa kada je krenula, pocela je da lije, niz ruku, drzala sam cvrsto ranu, skupila je, krv se slivala niz lakat, kapala po podu, tad je krenuo da me obuzima uzas. Lepo i lagano od malog prsta na nozi, sirio se celim telom, oduzimao mi ga, pa do vrha korena kose, a potom je pocelo da mi bubnji u usima.
E tako sam se tada pred tim vratima osecala.
Kloparalo je u usima, odjekivao kljuc u bravi, lanac. Nema. Sa uzasom u sebi.
Stajala sam napolju i nisam mogla da se pomerim, gledala u ta vrata i skupljala suze i sline, onako laktom, osecajuci se sutnuto, ponizeno, odbaceno…
Otisla sam sa dve leve noge odatle, nije vise imalo smisla stajati ispred, nece se otvoriti, znala sam to i jako me je bolelo.
Umislila sam i mislila da ce ta vrata za mene uvek biti otvorena.

Danima sam se sunjala oko njih, osluskivala da li se neko ili nesto cuje unutra, nista, tisina, kao da su blindirana vrata, a nisu, znam da su obicna drvena, ali me je bolela tisina iznutra da sam se ubedila da su blindirana i zato ne cujem zvuke.
Previse me je boleo taj muk.
Onda sam ih danima gledala ispod oka, onako u prolazu, nisam vise zastajkivala i osluskivala, bivala sam radoznala da vidim da li ce se odskrinuti, da li ce neko proviriti, da vidim ko je sada unutra. Nisam videla, nisam cula.
Onda sam ih danima zaobilazila, isla drugim putevima a mislila na ta vrata, na tu adresu, na novog stanara, na…
A sada…ne znam gde se nalaze ta vrata, ne znam gde su bila, ne znam ni da sam ja ulazila u tu prostoriju, ne znam ni koja sam bila…nema vise nicega.
Vrata i ja postajemo zaboravljena postojanja u istom vremenu na istom mestu.

Gde mi pamet?

Setih se jednog dogadjaja, jer se to cesto pitam.
Elem, bese to pre osam godina, brat i ja smo isli u selo, niko drugi nije mogao, da izadjemo caletu na grob, bilo je pola godine od njegove smrti. Resili smo, najzad, da to obavimo na nas nacin, a ne kao sto je matori trazio od nas za zivota da ga sahranimo po svim obicajima kakvi u selu…tako da za sahranu bese i ovan da se sece na groblju i zdere preko groba i svasta nesto, tako i za cetrdeset dana. Obecali smo da cemo tako da uradimo, ispostovali njegovu zelju i dosta.
Bese maj mesec, nesto toplo i mi na Kosmaju u nasem seocetu, odosmo do kuce, da je obidjemo, malo posedimo, pa na groblje sa kaficom, rakijicom i naravno cigaricom za matorog i to je to. Kad tamo stric. Zaboravio on da je sest meseci i kolje svinju sa komsijama. Nema veze, opusteno. Skici ona svinja, sunce ti kalajisano, ja se zatvorila u kucu, nikada to nisam mogla ni da slusam ni gledam, kuvam nam svima kafu…Izadjem kasnije napolje, jer je struja jaka i dok voda provri mozes da odigras kolo baby 😉
Visi ono svinjce na nekoj grani, ne znam ni sta je, ne gledam, samo okrznem oketom, briju ga, rascopavaju po sredini..fuj…ja postavila kafu ko prava, sela, pa tako s ledja dobacim poneku. Ode i brat da pomogne, a iza mene sede komsija, sa flasom rakijice, da popije kafu, ko zna koliko ih je vec posikao. Svadja se on sa sinom, koji tamo dere, brije, sta li radi sa svinjom, ne znam, pljuste psovke, da se covek prekrsiti i levom i desnom, ja se par puta nasmejah, nesto dobacih…i zacutah. Bacih pogled u sljivike i livade i iskljucih se od koljackog voda i svajda.
Nirvana.
Odjednom, tras! Komsija je lupio sakom o sto, mislim ja to nisam znala, onako s ledja sam samo cula udarac neki, skocim, okrenem se da vidim sta je, a on i dalje sa onom sakom na stolu, ja onako zabezeknuta viknem; “Idi bre covece, istera me iz pameti!” 😯
A on me gleda onako mutnim ocima i upita: “A gde ti pamet?” 🙄
Sta da kazem? Posle pocetnog soka, suze su mi isle od smeha kao i ostalima.
Inace kad god idemo kod caleta na grob, dobijamo napade smeha, ovoga puta smo se smejali, jer bre, ne znam odgovor na pitanje! 🙄
I tako, jos se pitam i jos me pitaju, gde mi je pamet, a je ne znam sta da odgovorim.

Pogodjena

Dok stojis pred streljackim vodom, verujes, nadas se cudu.
Pogleda uperenog u cev, obamrlog od straha,
nada u cudo postoji.

Zadnja umire, kazu.

Pucanj!

Kada se metak zabode, kada razori telo,
kada zaboli, nesnosljivo boli, curi zivot,
shvata se da je metak ipak pogodio i
Ostaje nada da ce se preziveti.

Neki jesu,
Osakaceni,
Ali zivi.

Da, da :)