Tisina

Samopogledavanje

Gledam ovih dana i noci razne slike sa letovanja i ostalih dogadjaja na fejZbuku. Sve neke ribe, cica mace, cupike, lepo i za moje zensko oko, ali stvarno!
Umeju zene da poziraju, izvinjavam se muskima, njih ne gledam, sta ima tu da vidim, mislim ono, klasika, al` ove pozerke, svaka im cast!

To bre stane izbaci kuk, namesti bok, isturi guzu, pogled sa strane, ruka iznad glave, osmeh br. 17, kosa razbacana, more iza njih, slike za razglednice.

Pa se samopogledah, sto ja to ne umem? Sto je meni smesno da se pucim i guzim? Kada cu ja da budem riba, ono sexi? Imam neku sliku, ja se kao nesto sagla, pala mi kosa a pogledala u slikadziju i nekako je sexi, a mene sramota da to objavim, vulgarno mi nekako, ne volim da u mene takvu zevaju sva moja familija, komsiluk, braca…i oni su mi na fejsetu. A ove pozerke nista.

Ko sad tu gresi?

Zavidim im na otvorenosti, majke mi, ja sva nesto sapletena. Jesam rodjena u muskom znaku, mozda zato i zevam u zeMske, kukumajko, mozda cu i nastrana da postanem, ali ne umem da objasnim zasto ne volim da isticem svoju zenstvenost. Nekako mislim da je to iznutra, da se vidi u pogledu a ne da se svlacim, pucim, kezim, izbacivam atribute.

Secam se da me jednom drugarica, pozerka ziva, terala da se nesto kacim o vrata i slikam, sa sve nekim pogledom ispod obrva, ja da umrem od smeha, a u mini `aljinici nekoj, pa na stAklice se nabacila, idi bre, slikala ona kad me uhvati ozbiljnu i meni te slike smesne, vidim se da se smejem tome. A imam neku, isto me ona slikala na moru, obucena skroUz, sedim na nekoj bankini na autoputu, pogled u daljinu, ma sexi je nacisto, bez ijednog trca i puca.

Zensko sam, jelte, ali ne volim i ne umem to da isticem. Vidi se to, ako hoce da se vidi.
Tako ja mislim, a mozda su i te slike stvar ukusa…lepo ih je gledati i zao mi je sto nisam neka bikica, vagica, skorpijica pa i blizancica…one to umeju tako lepo da urade, iznesu i na ulici i na slikama da je za zavideti, majke mi!

U sada!

Secam se da su nam kao deci vazda bile opomene, pazi kako trcis da ne padnes, mislim kao sada trcis i pazis i padnes, i eto, jesam li ti rekla da pazis, gde si gledala…pa neki roditelji jos i cusnu, da ne kazem ubiju od batina dete, jer mu je receno da pazi, a ono nije poslusalo i palo. Namerno, garantovano, vole bre deca da padaju, da im se cepaju kolena, lome ruke, da ih grde roditelji, nema bolje situacije.

Slusam decenijama slicne price tipa;

-da si mene slusala, ko zna gde bi ti bio kraj-majke ti, nisam slusala i dosao mi kraj a?

-lepo sam ti rekla da se ne udas za njega, sama si kriva sto si se razvela-`leba ti, bas je to htela, namerno da ne slusa pa da se razvede!

-da si pazila sada ne bi bila trudna-`ajde, da joj ti ne rece ne bi znala!?

-da si isao precicom, pre bi stigao, ovako zakasnio si i sada se vadi-nije isao precicom i `aj da ga ubijemo sto je zakasnio!

-eto dete ti je kreten, da si mene poslusala vaspitala bi ga bolje-idi, trebala je da `vata beleske kako se vaspitava dete, to je univerzalni recept, za sve je isto i bas je zelela da joj dete bude krembil.

-Srpski sam ti govorio nemoj sa njim, ona hoce, e pa sad crkni-da je na engleskom mozda bi razumela a?!

-pa gde si gledala kada si pala?-u nebo jebote! Gde bi?

I sad neko je napravio ili se desilo sranje, pozalis se nekom svom bliznjem, prijatelju, bratu, roditelju i oni umesto da vidaju rane, pomognu nekako, govore da su nas upozoravali. Nismo poslusali i sta sad?!
Zar je bitan uzrok? Leci posledicu sunce ti poljubim!
Pa niko nije namerno napravio sranje, upao u isto i usrao se do balcaka zato sto nije poslusao nekoga nekada a taj neko i ne zna kakav ce ishod biti, ali sav skoro srecan doceka da kaze da je znao da ce tako biti. Sve vidovite Zorke bre!
Ne razumem, ali majke mi, ne razumem!!!

Jesi li dosao kod mene sa problemom, daj da ga resavamo, jel` koleno krvavo, pao si, boli me uvo kako, daj da dezifinkujem ranu, previjem, dam nesto protiv bolova, a ne da drzim slovo kako je trebalo, a sto nisi…
Nervira me ali mnogo kada nego u sadasnjem trenutku, posebno kada se desi nesto lose, se nadje neko pametan da prica o proslosti i sta je rekao i kako nije poslusano, kao da necije sranje dozivljava kao licni neuspeh.
Aman, aman, nismo mi svuda u svakome i svacijem zivotu, pomozi ako hoces, ako neces, bar cuti.
Ne razumem kada nego ovoga trenutka kaze-trebalo je- pa to je proslo vreme. Nije tako uradjeno, i sta sam tom recenicom i kidanjem zivaca?
`Aj svi vi sa trebalo je, dodjite U sada!

Tekst objavljen na sajtu Slovopres.

Geni

Pisah vec o Coveku od kojeg sam potekla, potegnula, iznikla, sta li sam vec, setih se skoro kada sam citala post koji sam pisala pre par meseci i jednog komentara pa da se zapisem i to secanje.
Deda je ziveo sam posle smrti babe, odnosno majke kako sam je zvala, uzivao je u toj svojoj samoci a nekad mu je smetala kao krst djavolu. Starost sama po sebi teska, pa ga jos stigne neka bolest, a on nece da je prizna. Mene nije mogao da laze, vidim odmah kada mu nesto nije dobro. Tako i tog nekog dana, bila sam kod njega da se ispricamo o Dari Bubamari, koja mu nije bila nikako jasna, sta skace po televizoru, trazi li ona neko musko, kada ce Milosevic sici sa vlasti, kakve sise ima komsinica…vidim ja da nesto nije kako valja, pipnem ga, on vruc. Odmah se ja dizem da trazim toplomer, a znao je da cu to da radim pa ga je uredno sakrivao da ga ne nadjem, zezao me. Popnem se na stolicu da otvorim regal, onaj najvislji deo, tu su mu stajale poslagane kutije sa svacim, intelignetno povucem predzadnju i vidim da porcija leti ka meni, nemam kud, zakucala me za celo, pala sam sa stolice i videla sve zvezde. On se prvo uplasio, pa kada je video da ustajem i da sam citava, poceo da mi se smeje da mi tako treba kada rondam po njegovim stvarima…a meni cvoruga i krvni podliv izleteli u roku od odmah, a boliiiiii, seva, posebno kada sam stavila led..
Inace porciju je sacuvao iz zarobljenistva, u nju su mu sipali nazovi hranu, to je nesto od nekog celika, onako ima oko dva kila u tome, okruglo je, otvara se, kao kutija za sapun i ako se ne varam unutra je kasika. Cuvao je to, kao i zarobljenicki broj, legitimaciju…
Cuvamo i mi jos uvek sve to, to je deo njega, iako ga nema, mislim ne ispijamo kafe uzivo, ali svaki dan je sa nama…
I tako ja tada nagrabusih sa porcijom u glavu, setala sam dugo modricu na celu, ne secam se da li je prosla, kad zove deda neko vece telefonom i smeje se; “Popio i ja porciju u glavu, samo da znas, bice da je zato sto sam ti se smejao”. E neka si, e bas mi drago, a vec se obuvam da trcim da vidim kako mu je…proasao je bolje od mene, tvrda je to Bosanska glava.
Secam se, evo sada mi naidje, kada sam ga vodila da vadi krv. Poranili nas dvoje u sest sati, da stignemo medju prvima, mi tamo kad ono medjutim, sest miliona ljudi, kad pre dodjose pitasmo se nas dvoje. E sada mene je mrzelo da cekam a i njega, nismo popili kafu. Ja lepo udjem preko reda kod sestara i nadignem frku, kako sam ga jedva dovela, da kasnim na posao, a lazem kao pas, i ne secam se sta sam sve filovala…Pocinje prozivka, deda prvi, jeeee, gleda me, kaze nisam normalna sta li sam pricala…ulazim
sa njim unutra da mu pomognem da skine sako, zavrnem kosulju, inace je uvek nosio duge rukave, tacnije kosulje i govorio da je ruzno da se mator covek skine u nesto sa kratkim rukavima a ono visi sve na njemu. Zavrcem kosulju, a on ne zatvara usta, melje trista na sat, pogledam ga i ukapiram da se oduzeo od staha i samo tandrce. Ali, naravno pravim se ja luda i nadam da nece da se patosira, bode ona sestra a on i dalje prica, da me ubijete ako znam sta, ne zatvara usta, izvuce ona iglu, ustade on prica i dalje, nosim onaj sako za njim i cutim, nikada nisam nikome rekla da se udronjao. A setila sam se toga kada sam ja isla da vadim krv i uhvatim sebe da brbljam, a nemam pojma sta, samo da ne gledam onu iglu i da je sto pre izvadi…naravno usrana od stra`. Izgleda da i to nasledih od njega.
A setih se sada i majke, e kad tada nisam pala u nesvest, necu nikada cini mi se. Ostao joj jedan zub u vilici, ne secam se koji nije ni vazno, da je vodim da ga vadi, boleo je valjda, ne secam se. Kaze nece ona anesteziju nego nazivo da joj vade. Ma ja joj sve ne verujem i ubedjujem da to nista ne boli, malo je bocnu i posle mogu mozak da joj izvade nece osetiti. Nece. Tvrdoglava. Mislim se, nagovorice je zubarka, da ja zacutim. Dosle mi tamo, usla ja sa njom, sela ona i nece anesteziju i tacka. Kaze da je to vise boli nego vadjenje. Pricam ja sa stomatoloskom sestrom, kazem da se bojim da ce pasti, da ne znam sta cu… zubarka digla ruke, uzela kljesta i u usta. Ja pobelela, ne smem da gledam, aoooo, kad ona samo rece ah i izlete zub. Pljunu ona, pogleda me i rece; “Vidis da mi nije nista”.
Znaci ja da se patosiram, ona ustaje i `ajmo kuci, dokrtorka joj cestita, sestra takodje, svi u zbunu…E to nisam nasledila, cim pridjem stomatoloskoj ordinaciji utrnem od straha i bez anestezije ne pristajem ni na popravku.
Tako da sam dosla do zakljucka da sve sto ne valja sam nasledila sto od njih dvoje, sto od roditelja, a ono sto valja sipak!