U svadji sa istinom

Pogledala sam istini u oci,
nije sklonila pogled od stida.
Nisam ni ja.

Gledale smo se
bolno dugo.

To nije moja istina,
a ne povlaci pogled…

Svadjala sam se sa njom,
uporno je gledala,
trazila da me vidi.

Posvadjale smo se
moja istina i istina.

Srecemo se svakoga dana,
javljamo se jedna drugoj
u tisini pogleda,
koji se ne vole.

Vera

Mislila sam da o ovome necu pisati, o tome ne volim ni da govorim, ali post kod Magi me je nekako nagnao.
Da ne bih duzila kod nje, pokusacu da napisem neki svoj osecaj o Veri.
Vaspitavana sam na dve strane. Otac, zakleti Srbin, koji postuje sve pravoslavne obicaje, koji je slavio slavu, Bozic,
Vaskrs, kada se to nije smelo. Krstena sam sa tri meseca, brat takodje. Dakle postovanje tradicije. Nisam osecala
ni videla u svojoj porodici nista vise od toga. Takodje moj pokojni otac je psovao Boga, popove, Crkvu a od brata i mene
zahtevao da ga sahranimo po svim obicajima koji postoje. Bilo nam je muka od toga, ali obecali smo.
Tako da, mislim da sam vec pisala o tome, na groblju je bio ovan, prase, seklo se i zdralo preko grobova,
pop je pevao na svakom cosku,mi se krstili…takav je obicaj, jel?
Sa druge strane, cuvali su me baba i deda, koji nisu nosili hranu na groblje, nisu slavili slavu, nisu isli u crkvu,
zbog nekih licnih tragedija. Deda je bio kopile i pop nije hteo da ga krsti a kasnije venca u crkvi.
Od tada se deda razocarao u popove i do kraja zivota ih nije voleo, trazio je od nas da ga sahranimo bez popa.
Tako smo i ucinili, sto je za druge ljude bilo strasno, ali mi smo postovale njegovu poslednju zelju.
Baba je zelela popa, on ne. Taj moj cuveni deda, je ziveo kao najveci vernik, svakom svojm recju, delom,
delio je Boziju ljubav i nama i svima koje poznaje i ne poznaje. Bez ijednog obicaja, uz njega sam videla
sta znaci ljubav koja se daje a ne trazi nista.
Upala sam u neki los period u zivotu, nisam tada znala kuda hodim i sta radim. Izgubila kompas zivota.
Dosao je moj brat od tetke i poceo da mi prica o Veri. Slusala sam ga i postavljala mu milion pitanja.
Ova dva usadjena vaspitanja su me razdelila, nisam znala sta sam.
Blago, smireno, sa puno strpljenja i biranim recima je govorio. Znao je pravi odgovor na svako moje pitanje.
Odlazio je i dolazio a ja bila zbunjena. Novi Zavet mi je bio svaki dan u rukama.
Nalazila sam sve odgovore tu, nalazila sam i nasla Veru.
To oteltvorenje me je ucinilo jakom. Uzdigla sam se, nastavila da kroz post i molitvu sa Verom u sebi
idem kroz zivot. Ne kroz Crkvu, ona je za mene nesto drugo.
Od mojih usadjenih vaspitanja, uzela sam najbolje i a sebe dala Veri. Ona me jedino odrzava i daje snagu
dok vucem kolena po asfaltu. Ustanem uvek.
Ova trifunka, rodjena na Sv. Trifuna, se nada da ce svako naci svoju Veru i u skladu sa time lakse ziveti,i
biti bolji prema ljudima koji nas okruzuju.

A ako ne zele da to bude Crkva, popovi, kao moj deda, neka pronadju dete u sebi i budu cisti i dobri.
Htedoh nesto pametno napisati, ali o Veri jednostavno ne umem.
Verujem u Boga i za to, po meni ne postoje reci. To su dela.
Nadam se da sam nekada ucnila neko dobro delo.

Naleteh na ovaj snimak, pogledajte sta nas skoro najveci intelektualac Stevo Zigon kaze o religiji.

watch?v=uMkrsvew8-A

Vozdovac

E da pisem kako se zivi u mom kraju Beograda.
Zivim u jednom naselju na Vozdovcu, neko bi rek`o Dedinju, a pocinje da lici, jedan deo, gde neki sirotanovici grade
vile i zgrade, neki sto nam kroje kapu po muzici i ostalim budzacima. Posten svet tesko da ima para za to.
Moja zgrada se nalazi na raskrsnici, zajebanoj, semafori su postavljeni ali je tesko ukaciti odakle ide bus, pesak,
auto i bilo je mnogo udesa i gazenja i…uzas.
Ispred zgrade imamo divnu zelenu zivu ogradu, ne znam sto je zovu ziva kad
stoji ne mrda, i ima mnogo zelenila inace. Zavide nam mnogi ali ne znaju oni kako se to zaliva i odakle takav rast i
prirast nam zelenisa.
Tri kioska prave krug ispred zgrade, s tim sto je do moje neki nazovi trzni centar, bordo boje, gde ima trafika, pekara,
apoteka, parfimerija, zdrava hrana, frizer, hrana za zivotinje… E tu se najcesce i najvise okuplja sljematorijum.

Ima ih raznih, neki su mi komsije, neki drugari iz skole, radnici sa ovih gradilista, mnogo ratnika
obucenih jos uvek u ratne uniforme…Tokom celog dana i velikog dela noci tu se sedi i sljema, a piski po zivoj ogradi,
zaliva se vitaminom B svakodnevno. Koliko puta umalo da se javim komsiji dok drzi onu stvar u ruci i zaliva nam
bastu. Zato nam je oko zgrade sve lepo i zeleno i zalivano. Cesto ima tuca, svadjanja, gledam nekada te izmucene
radnicke i ratnicke face, sa drinom, klasikom u ustima, to samo domace pusi, kako se raspravljaju o Slobi,Mladicu…
Iza zgrade staju dva autobusa a ispred jedan koji vozi do centra grada, pa se preseda i tuda se prolazi kao
u sred grada uvek. E sa njima volim da zastanem i gledam i slusam komentare kako neka ima dobru sisu, dupe…
Nisu zluradi, uskikecani od rane zore pa samo laprdaju.

Znam ih sve, rodjena sam u tom kraju.
Ima tu i nasih narkomana, setkaju se, traze kintu od nekoga ko je krenuo da nesto kupi, pa onda naidje lokalni
diler odu iza moje zgrade i obave posao. Gledala ja s prozora svasta.
Iza zgrade je samo zelenis i neko zbunje, imaju neke stepenice koje vode do zgrade pored. Tu sam gledala lika
kako pali kasiku sipa nesto uvlaci u spric i bode se, valjda, to nisam mogla da gledam. Ne mogu ni na filmu
a kamoli uzivo. Jednom sam cula interventnu, pogledala kroz prozor, nesto oko deset uvece bese, a oni doveli
dva lika da ih pretresaju. Gledam ja film uzivo. Panduri okolo a lik u sredinu, uperili svetlost ka njemu,
mrakaca je tu, on polako skida jaknu, majicu, patike, carape, farmerke i gace na kraju. Bljesnu ona stvar i
to dva puta meni pred ocima. Ne nadjose im nista i ostase na stanici da cekaju bus.
Tek sad kapiram sta sam onih stvari u prolazu videla, nisam ni znala!
Moja zgrada prilikom nadzidjivanja je imala jednog investitora, ostalih pet ulaza drugog, tako da je moja zgrada
jedina bela, ostale su boje kajsije, i pored onaj bordo nazovi ga trzni centar, milina od boja. Grafita,
Koliko ti dusa iste.

Zgrada je stara 30 godina, tacnije toliko zive ljudi u njoj, pa i ja. Malo je kao sada sredjenija, neko je skoro
stavio ogledalo u lift, koje je maznuto pre 25 godina, imamo i aparate za gasenje pozara na svakom spratu, aha!
A komsiluk i ne poznajem, gomila sveta je prodala stanove i dosli su neki novi, nemam pojma vise ko mi zivi
u zgradi. Ima nas, par porodica, starosedeoca i naravno nadzak baba, koju ja zovem dalabu, koju ima svaka zgrada.
Zidovi su tako debeli da cujem komsiju kada piski u kupatilu, tu mi glava kad spavam, i lepo se cuje blo-blo.
Ne smem da mislim sta se sve culo iz mog stana, a u kupatilu posebno, tu se sve cuje.
Kao sto rekoh, zgrada je na raskrsnici, buka je neopisiva, nekada ne cujem sopstvene misli, posebno kada krece
autobus ili staje, ja ih nazivam traktorima, to bruji, da su me nekada pitali kada pricam telefonom,
zovem li iz javne govornice. Domaci film nema sanse da gledam dok ne pojacam tv kao gluve babe i dede, sigurno
jeci zgrada od mog tv-a, a sta cu!? Cesto kazem da mogu `ladno da spavam ispod mosta kolika je buka.
Posebno leti kada mi je otvoren prozor, sljematorijum radi do jutra, automobili, motori jure, a ja spavam.
Navika je cudo. Zato kada odem na selo, ne mogu da zapsim, ubi me tisina.
Tako da u nemiru mog kraja, kada se izuzmu psi lutalice, nije lose ziveti, samo treba par godina da se navikne
na buku, dreku, lajanje i ostale zvukove, jer svega ima sem tisine.

Objavljeno na sajtu SlovoPres.
Tiho je prvog januara, to jutro najvise volim, probudi me tisina i bude nekako nestvarno i kratkotrajno lepo.

A sada u maniru, da zapevamo jednu!

Ojha, opleti, ozezi, mca, mca 😀

Ispad

Ne pise mi se, ne ide nesto, citam sve, posmatram i cutim.
Ima toliko toga u meni a nece napolje. Zaglavilo se kao kost u grlu.
Ceka da se nesto desi, da je ispljunem ili progutam, svarim ili zadavim njome.
Ispadoh danas, emotivno, citajuci post kod Mahlat i posle jucerasnjeg dana i svega sto se desavalo…
Kost se jos vise preprecila. Nece nigde da mrdne.
U poslednjih par meseci, bejah na promaji, vetru, ostala bez mnogo cega, sem sedih i bora ne secam se da sam nesto dobila.
I sta da pisem?
U jucerasnji dan sve emocije upakovane.
Moje, koje se vuku od jula meseca, nase, koje se vuku dvadeset godina.
Bes, nemoc, suze, gubici, prezivljavanje, govor bez reci…to mi se zaglavilo u grlu.
Mada, ostala sam nepopravljiva u svojim nadanjima i verovanjima da ce se desiti cudo, verujem u cuda, ona se desavaju!
Mora tako biti.
Ne volim ovakve postove, idu mi na zivce, kad pisem o sebi, ja ovo, ja ono…al` eto.