Ne pise mi se, ne ide nesto, citam sve, posmatram i cutim.
Ima toliko toga u meni a nece napolje. Zaglavilo se kao kost u grlu.
Ceka da se nesto desi, da je ispljunem ili progutam, svarim ili zadavim njome.
Ispadoh danas, emotivno, citajuci post kod Mahlat i posle jucerasnjeg dana i svega sto se desavalo…
Kost se jos vise preprecila. Nece nigde da mrdne.
U poslednjih par meseci, bejah na promaji, vetru, ostala bez mnogo cega, sem sedih i bora ne secam se da sam nesto dobila.
I sta da pisem?
U jucerasnji dan sve emocije upakovane.
Moje, koje se vuku od jula meseca, nase, koje se vuku dvadeset godina.
Bes, nemoc, suze, gubici, prezivljavanje, govor bez reci…to mi se zaglavilo u grlu.
Mada, ostala sam nepopravljiva u svojim nadanjima i verovanjima da ce se desiti cudo, verujem u cuda, ona se desavaju!
Mora tako biti.
Ne volim ovakve postove, idu mi na zivce, kad pisem o sebi, ja ovo, ja ono…al` eto.

Advertisements