E da pisem kako se zivi u mom kraju Beograda.
Zivim u jednom naselju na Vozdovcu, neko bi rek`o Dedinju, a pocinje da lici, jedan deo, gde neki sirotanovici grade
vile i zgrade, neki sto nam kroje kapu po muzici i ostalim budzacima. Posten svet tesko da ima para za to.
Moja zgrada se nalazi na raskrsnici, zajebanoj, semafori su postavljeni ali je tesko ukaciti odakle ide bus, pesak,
auto i bilo je mnogo udesa i gazenja i…uzas.
Ispred zgrade imamo divnu zelenu zivu ogradu, ne znam sto je zovu ziva kad
stoji ne mrda, i ima mnogo zelenila inace. Zavide nam mnogi ali ne znaju oni kako se to zaliva i odakle takav rast i
prirast nam zelenisa.
Tri kioska prave krug ispred zgrade, s tim sto je do moje neki nazovi trzni centar, bordo boje, gde ima trafika, pekara,
apoteka, parfimerija, zdrava hrana, frizer, hrana za zivotinje… E tu se najcesce i najvise okuplja sljematorijum.

Ima ih raznih, neki su mi komsije, neki drugari iz skole, radnici sa ovih gradilista, mnogo ratnika
obucenih jos uvek u ratne uniforme…Tokom celog dana i velikog dela noci tu se sedi i sljema, a piski po zivoj ogradi,
zaliva se vitaminom B svakodnevno. Koliko puta umalo da se javim komsiji dok drzi onu stvar u ruci i zaliva nam
bastu. Zato nam je oko zgrade sve lepo i zeleno i zalivano. Cesto ima tuca, svadjanja, gledam nekada te izmucene
radnicke i ratnicke face, sa drinom, klasikom u ustima, to samo domace pusi, kako se raspravljaju o Slobi,Mladicu…
Iza zgrade staju dva autobusa a ispred jedan koji vozi do centra grada, pa se preseda i tuda se prolazi kao
u sred grada uvek. E sa njima volim da zastanem i gledam i slusam komentare kako neka ima dobru sisu, dupe…
Nisu zluradi, uskikecani od rane zore pa samo laprdaju.

Znam ih sve, rodjena sam u tom kraju.
Ima tu i nasih narkomana, setkaju se, traze kintu od nekoga ko je krenuo da nesto kupi, pa onda naidje lokalni
diler odu iza moje zgrade i obave posao. Gledala ja s prozora svasta.
Iza zgrade je samo zelenis i neko zbunje, imaju neke stepenice koje vode do zgrade pored. Tu sam gledala lika
kako pali kasiku sipa nesto uvlaci u spric i bode se, valjda, to nisam mogla da gledam. Ne mogu ni na filmu
a kamoli uzivo. Jednom sam cula interventnu, pogledala kroz prozor, nesto oko deset uvece bese, a oni doveli
dva lika da ih pretresaju. Gledam ja film uzivo. Panduri okolo a lik u sredinu, uperili svetlost ka njemu,
mrakaca je tu, on polako skida jaknu, majicu, patike, carape, farmerke i gace na kraju. Bljesnu ona stvar i
to dva puta meni pred ocima. Ne nadjose im nista i ostase na stanici da cekaju bus.
Tek sad kapiram sta sam onih stvari u prolazu videla, nisam ni znala!
Moja zgrada prilikom nadzidjivanja je imala jednog investitora, ostalih pet ulaza drugog, tako da je moja zgrada
jedina bela, ostale su boje kajsije, i pored onaj bordo nazovi ga trzni centar, milina od boja. Grafita,
Koliko ti dusa iste.

Zgrada je stara 30 godina, tacnije toliko zive ljudi u njoj, pa i ja. Malo je kao sada sredjenija, neko je skoro
stavio ogledalo u lift, koje je maznuto pre 25 godina, imamo i aparate za gasenje pozara na svakom spratu, aha!
A komsiluk i ne poznajem, gomila sveta je prodala stanove i dosli su neki novi, nemam pojma vise ko mi zivi
u zgradi. Ima nas, par porodica, starosedeoca i naravno nadzak baba, koju ja zovem dalabu, koju ima svaka zgrada.
Zidovi su tako debeli da cujem komsiju kada piski u kupatilu, tu mi glava kad spavam, i lepo se cuje blo-blo.
Ne smem da mislim sta se sve culo iz mog stana, a u kupatilu posebno, tu se sve cuje.
Kao sto rekoh, zgrada je na raskrsnici, buka je neopisiva, nekada ne cujem sopstvene misli, posebno kada krece
autobus ili staje, ja ih nazivam traktorima, to bruji, da su me nekada pitali kada pricam telefonom,
zovem li iz javne govornice. Domaci film nema sanse da gledam dok ne pojacam tv kao gluve babe i dede, sigurno
jeci zgrada od mog tv-a, a sta cu!? Cesto kazem da mogu `ladno da spavam ispod mosta kolika je buka.
Posebno leti kada mi je otvoren prozor, sljematorijum radi do jutra, automobili, motori jure, a ja spavam.
Navika je cudo. Zato kada odem na selo, ne mogu da zapsim, ubi me tisina.
Tako da u nemiru mog kraja, kada se izuzmu psi lutalice, nije lose ziveti, samo treba par godina da se navikne
na buku, dreku, lajanje i ostale zvukove, jer svega ima sem tisine.

Objavljeno na sajtu SlovoPres.
Tiho je prvog januara, to jutro najvise volim, probudi me tisina i bude nekako nestvarno i kratkotrajno lepo.

A sada u maniru, da zapevamo jednu!

Ojha, opleti, ozezi, mca, mca😀