…I sta sad ja tu treba da cekam a nisam je ni zvala da dodje?!
Ne znam sta ce mi i sta da radim sa njom, a jos treba da joj se radujem. Cemu?
Sto cu biti godinu starija? Pa bas i ne moram, znas i cujes li me Nova godino.
Zabole me i da ostanem u ovoj, nista mi ni ti neces doneti novo.
Posao naci necu, udati se necu, decu radjati necu i sta ces mi onda? Treba da te trpim godinu dana da mi tu nesto tupis i da sem novih sranja ne dobijem nista lepo.
I ova nije nicemu vredela, da ti pravo kazem, imala sam vise problema nego lepih trenutaka. Dzepovi vazda prazni, zivci u petoj brzini, stomatoloski problemi, reumatski, kicma mi je jos krivlja nego sto je bila, k`o kriva kletva sam, crkao mi komp, ostavio me dragi, zaljubio se covek, plakala sam cesto, nervirala se, imam podocnjake koje nema sanse da pokrije ni jedan korektor. Prijateljici mi obili stan, investitor ga prodao dva puta, trcala sam po snegu, svadjala se s pandurima i tim mafijozama, gledala izgubljenu nju i dete joj, nepravda mi jela zivac po ko zna koji put.
I sad kao stize Nova godina i sve to puj pike ne vazi! Ma vazi!
Treba da se radujem necemu, cemu zivota ti reci mi ti Nova sto si navalila da stignes za koji dan?
I koji moj ja tebe da sacekivam bre, zensko si, da si neki frajer pa da porazmislim, ovako…ja te ne cekam a ti cik dodji!
I gledam svetle prozori, nakicavaju se jelke, narod vuce hranu kao da ce gladna godina. Navikao nas narod da bar za praznike ima nesto konkretno na trpezi, a sutra nema veze, `leba i margarina da jedemo. A ja znam za gomile njih kojima samo sto ne iseku struju, u kreditima su do guse, nisu kupili postene farmerke, cizme, gace bre od ko zna kada i sad se ceka Nova godina i kupuje se ono sto se ne moze kupiti.
E moj narode, e zivote…i sta vredi da se bunis i pricas, nista od toga, ama nista vec dve decenije.
Ima onih koji pune kafice i kafane, voze kole neznamimime, sa cime pune rezervoare ne znam, ali je grad uvek pun, pa se pitam kako smo siromasni, ko su ovi sto se voze i sede po kaficima obuceni po poslednjoj nam modi sa pink televizije. Nije mi jasno, ja takve ne poznajem, a ne znam ni da li bi htela da me upoznaju i obrnuto.
Izvadicu sutra jelku, okiticu je, i gledacu je i pitacu se sta radim koji moj? Kitim i spremam klopu, ako neko dodje da se ne obrukamo, o sutra se ne treba misliti, ako ga docekam tada cu misliti i?
Pozelece mi i pozelecu svima zdravlja, ljubavi, para i ostalih picki materina, i kada se zavrsi godina shvatim da nista od toga nije bilo, prezivesmo i to je to. Trebalo bi da bude dovoljno i da se radujem zivotu.
Hocu, sutra!
Eto, zelim nam da nas malo toga boli, jer nista je nemoguce, da sa sto manje nerviranja prezivimo i ovu sto je navalila da dodje i to je to.
Archive for децембар, 2010
Ovo je kviz iz proslog veka, igrala sam se na fejsu pa cu i ovde.
Osoba A;
Ja sam Isidora Bjelica
Osoba B;
Ja sam Isidora Bjelica
Osoba C;
Ja sam Isidora Bjelica
I…ko ne lici? 😀
Seca li se neko ovog kviza?
Malo sam se zezala, pa trazila na koga mi lice neki blogeri koje znam kako izgledaju.
Da li sam potrefila ne znam, izjasnite se sami.
Milko (sa`ce me voli najvise na svetu:)
Ja 🙂
Neke sam mozda zaboravila, ali evo nas po meni u svetu poznatih 🙂
U mom domu se vise od trideset godina slavio Sveti Nikola.
Sad bi trebalo da se toga secam kao neceg lepog, ali majke mi ja se pola i ne secam. Nisam postizavala, iz kuhinje sam izlazila posle ponoci.
Pre slave se islo u nabavku, posto je sve posno, cale je isao na Kalenic pijacu i u ribarnici kupovao zive ribe. Bili su to sarani, amuri, smudjevi..svakaojake neke. I donese on te ribice kuci, napuni kadu i pljusne ih unutra, neke zive, neke mrtve. Desavalo mi se da udjem u kupatilo a sarncic se pracne ja se udronjam i bez` napolje, kao da ce me pojesti. Ali gleda me, zivota mi, kako da znam da nece da me ujede. Onda matori udje sa nekom sataricom unutra da ih ubiva, cuje se odande, mamu ti, smiri se, bam, tras…posle tisina, a kad udjes nakon toga, kao da si na bojnom bolju. Krv i krljust po plafonu, plocicama, ogledalu..d`umres pre vremena. Onda mama to pocne da pere i brise i da psuje, i prva svadja pocinje. Kako je on smotan, sve usere da ne moze da se opere, on sa rakijicom da ako je tako pametna neka ona to radi, ona da normalan svet kupuje zaledjene ribe a ne zive koje kolje po kupatilu…brat i ja zakovrt ocima, sta cemo…
Onda brat i cale idu po tonu pica, ja kao perem sudove, mama soli ribu…Moji su bili kolaci kao zaduzenje, tako da se mama uvlacila u kuhinju dva dana pre slave, pravila posne sarme, kuvala riblju corbu, pekla ribu, mesila kolac, kuvala zito…Onda sam ulazila ja, pravila baklave, neke kolacice od ratluka, pite s jabukama..ma ni sama ne znam sta. Po kuci se siri gomila miomirisa. Cale pretace rakiju iz balona u flase, domaca, on je pekao, nacuga se on posteno dok to radi, sta ce covek. Mama naravno sikce da ni jedna slava ne moze da prodje a da se on ne napije, on njoj cuti Evo, tako je zvao…i njihova konverzacija je uvek na nivou, brat i ja smejemo, sta drugo. Pa cuvena salata od bele rotkve i praziluka koju je matori spremao i rendao na terasi, pa se posle uz prebranac zaljutimo do suza… Pa se mama zezne i presoli prebranac ili ribu…bese tu svega..
Na dan slave, tata je ustajao rano ujutro i nosio kolac, zito i vino u crkvu. Kad ustanemo, krene razmestanje po kuci, jer u trpezariji je malo mesta, pozajmljivali smo sto i stolice iz komsiluka, pa smo redjali dva stola, stolice, secam se jednom i neke klupe, brisanje prasine od pomerenih kreveta, postavljanje stola i u podne paljenje svece i lomljenje kolaca. Koliko se ja secam lomio je sa bratom, sem kad je bio u vojsci i na ratistu i od tada je nas dom otvoren za goste. Prvi su dolazili baba i deda, vec oko dva, da bi jadni jeli onako bez zuba a da im se narod ne smeje. Deda je zube redovno vadio, stavljao u dzep, jeo, pa ih vracao za ukras. Onda krece dolazak gomile ljudi, sto familije, prijatelja, kolega, komsija… Trcim sa zitom do gosta, kuvam kafu drugom, to je moj deo posla, brat i cale sipaju pica, mama servira hranu. Onda sklanjamo tanjire, za glavno jelo, ja perem soljice, case, tanjire, brisem, okrenem se, nema ih i tako u krug. Kad se pojavim, prozborim po neku sa nekim, ali sa sve tanjirima u rukama, casama ili opet nekom skuvanom kafom…Tata stoji, kaze da je obicaj da dok god gori sveca domacin ne moze da sedi. Mama podgreva, redja, iznosi, brat prazni pepeljare, sipa pica…Niko od nas ne sedne i ne jede citav dan. Nekako se uleti u masinu i nema se kad.
Pijanog sveta koliko hoces, pevuckaju, smeju se, sale, secaju nekih starih dana…atmosfera je pozitivna. Oko ponoci se i mi nekako dokopamo hrane i stolice, pa sa ostatkom gostiju sednemo i prozborimo po koju. Tada smo vec svi premoreni, ali zadovoljni. Kad se gosti razidju, krene sredjivanje, jer se sutradan ocekuje skoro isti broj ljudi. Onda pregledamo sta ce nam zafaliti da se ujutro dokupi. Nikada nismo mogli da prognoziramo koliko ce cega ostati, koliko cega kupiti. Stanje se menjalo iz godinu u godinu. U ko zna koje doba noci smo legali premoreni.
Drugi dan slave je slican prvom, s tim sto su tada dolazili bratovljevi i moji gosti. Tako da je bilo vise omladine. Kad se brat ozenio, te godine posle vencanja sa gostima iz snajine familije, nije imao gde da se baci igla koliko je gostiju bilo. Lepo, ali jako naporno i skupo slavlje.
Dva dana posle slave se sredjuje kuca, sve se riba, smrdi cela kuca na alkohol, duvan i razna isparenja od hrane. Delimo kafu i vino kojeg smo dobijali u enormnim kolicinama. Vracamo stolove, stolice, krevete…sudove na mesto do iduce godine…Sve u svemu, dva dana rmbanja pred slavu, dva dana slave i dva dana sredjivanja. Sest dana popaditisa sa nogu. Mislim sve je to lepo, lepi obicaji, puna kuca ljudi dobrog raspolozenja, ali mnogo bre naporno, kicme nam otpadnu, podocnjaci zalepe, sve mi to sa osmehom nosimo, a posle kad popadamo nakon svega, oporavljamo se najmanje dva dana.
Tako bese do pre sedam godina u mom domu. Posle tatine smrti, brat je preuzeo slavu i pravo da vam kazem, lepo mi sto samo idem u goste.
Zelena Soba 