Archive for фебруар, 2011


Belo crni svet

Cerka mojih poznanika se zaljubila u ciganina. Devojcica na kraju osnovne skole, pubertet, on dve godine stariji od nje, sa nezavrsenom osnovnom skolom, lokalni frajercic. Zivi u kartonskom naselju sa pet, sest brace i sestara i roditeljima koji nigde ne rade. Po njoj svi uzivaju.
Cutala sam i slusala roditelje ove devojcice koji su ocajni. Pokusala sam da kazem nesto..pa zacutala, zamislila se…
Kazu da su pokusali sve sto umeju, razgovarali sa njom, inatila se da ce se udati za njega, popustila je u skoli, oduzeli su joj mobilni, zabranili izlaske, pratili je..sto su vise pokusavali da je odvrate, ona je, klasika, iz inata sve vise zivela svoju ljubav i vezu.
Oni su njoj sinonim slobode i opustenog nacina zivota u kojem se ne trazi skola, posao, samo uzivanje i veseo zivot. Znamo svi da se cigani vesele najbolje i svi volimo tu muziku, cigane svirace…ali da li bi ih hteli kao zeta ili snaju?
Sve ovo pisem jer je ispovest tih roditelja bila negde u meni a onda sam ih videla.
Nju, prelepu devojcicu, duge plave kose, okruzenu ciganima, sa rukom u ruci sa svojim deckom. Nesto su se smejali, psovali, ona je bila nasmejana kao da je ceo svet njen, da je zasticena od svega u njihovom okruzenju. Bila je tu jos jedna devojcica, ciganka, crne kose isarane narandzastim pramenovima od hidrogena, u razjapljenim cipelama na stikle, roze boje, sa zelenom senkom na ocima, ili je bila plava, ne secam se…stajala sam i gledala za njima..ne znam sta sam mislila i osecala.
Ipak joj nije bilo mesto medju njima, drugacija je…
Pricam sa sobom da su i oni ljudi, deo ovog drustva…a onda pomislim zasto oni sebi odredjuju takvu sudbinu? Zasto malo ko od njih zavrsi osnovnu skolu o srednjoj da ne pricam, zasto je mali broj tih ljudi koji su uradili nesto da ne budu kao njihovi roditelji?
Svesna sam diskriminacije i zaposljavanja cigana, to im verovatno i roditelji govore, pa retko ko od njih pokusa da se zaposli i zavrsi skolu. Odbacuju sebe u drustvu, drustvo odbacuje njih.
Imam prijatelje koji posle decenija bezuspesnih pokusaja da ostvare potomstvo se odlucuju za usvajanje deteta. Odradili su sve i ponudjena su im samo romska deca, u Zvecanskoj su samo romi, ili cigani kako oni sami sebe vole da nazivaju. Nisu hteli, strah ih je da ce nekada pozeleti da nadje svoje roditelje, videce odmah da su razliciti, ono je tamnoputo, plasili su se naravi deteta…nisu se usudili jer nisu bili sigurni da ce svojim vaspitanjem uspeti da uticu na krv deteta. O ovome bi mogla jedino Elektra da nesto kaze ili napise…Ovi moji su jos na listi cekanja, skoro cetiri godine, nema bele bebe.
Zasto cigani prave i radjaju decu i ostavljaju ih u domovima za nezbrinutu decu? Zasto im odredjuju ulicu za zivot pre radjanja?
Kumovala sam drugu ciganinu, krstila mu dete, u njihovoj kuci sam docekivana kao na tronu, a cistije im je nego kod mene, majke mi! Ta veselja kod njih su za pamcenje, tetka pevaljka, brat svira harmoniku..ma pevaju i sviraju iz duse, ne moze se ostati ravnodusan, nikako! Prisustvovala sam i njihovim svadjama, e tu se vidi razlika. Ono sto oni izgovore jedni drugima, ne bih umela da pomislim a kamoli izgovorim, a da se tuku to je u roku od odmah. Uvek se svadjaju, ne pricaju, mire…Moj drug je zavrsio srednju skolu, radi u Gradskoj cistoci, vari kontejnere, njegova zena pegla u nekom hotelu, deca im idu u skolu, dobri su djaci…ne znam kakva ce im biti buducnost. Secam se kada se moj drug zaljubio u belu devojku, hteo je da je zeni. Ona je bila malo prosta ali dobra. Njegovi roditelji su hteli da odlepe, svadjali su se, govorili da ona nije za njega, da je bela, da su razliciti, da je nece u kuci…Razisli su se sami od sebe, posle se ozenio ‘svojom’…
I oni su protiv mesanja krvi. Dele nas na nase i njihove, kao i mi njih. Razlika postoji, ipak.
Zasto mali broj cigana zavrsava fakultet? Zasto ih gledamo drugacije?
Mislim da oni zele da neguju svoju razlicitost, svoj folklore, rane brakove, ulicu…
Otisla sam predaleko, ali svi se mi borimo za ideale dok nisu u nasoj kuci.
Sta ovi roditelji da urade sa cerkom? Sta ako zatrudni, uda, ode da zivi u kartonsko naselje?

Advertisements

43 – 44

Bila je to ocekivana noc u kojoj je spontanost trebalo da otvori i ponovo zatvori krug.
Spontanost je bila izigrana, spavala, igrala se sa njima.
Svaka zelja se odbijala od zid ljudskosti.
Muskarac i zena su se gledali, mislili o okolnosti u kojoj su, situaciji koja se vise nece ponoviti, da je treba iskoristiti.
Misli su se sudarale sa recima koje su sarale besmislesnosti sa smislom. Vrpoljile su se od zelje do nelagodnosti, vrcavosti i vracale u cauru.
Zivot je lebdeo izmedju njih poput dima iz cigareta, koje su nemilosrdno palili jednu za drugom.
Godine, decenije, kilometri su gurani da ne postoje.
I nisu u razumevanju i nadasve postovanju. Imali su razlicita secanja.
Jednu noc za zajednicko secanje i taj trenutak za opet.
Uz kapljice alkohola, smeh kroz pricu, doslo je do opustanja uma, i nastavilo udaranje u zid zelje.
Volela je taj trenutak i njega u njemu, volela je tu neku pricu koju su imali, postovala njegovu ljubav i sve recenice izrecene kao fraze. Bolje ne postoje. Bile su upravo njegova istina i iskrenost. Voleo je zivot koji ima , svoju porodicu i oazu iz koje dise.
Volela je sto je takav, sto je to sto jeste i to sto izgovara se oseca i vidi.
Video je odlicno, kroz socivo neuprljano prosloscu, buducnoscu, video je i tada kao i uvek, onakvom kakvom je drugi nisu videli, a cesto ni sama sebe.
Mislim da je voleo u tom trenutku, zbog iskrenosti i neupraljanih reci izgovorenih iz srca.
Nije znao sta sa svim tim da uradi ali je postovao razumevanje.
Mislio je da je ona razocarana u njega, a nije znao da je njeno srce poskakivalo od srece i zahvalnosti bas zbog osecaja koji je voleo i ispostovao.
Verovatno se nece vise videti, mozda nikada, ali ta noc dva bica, koja su nadigrala muskarca i zenu je nesto sto se pamti kao iskusenje… kojem su se okrenula ledja.

Vratimo nedelju

Shunjalica je pre neki dan postavila post Mome Kapora i ja naleteh na jedan predivan o nedelji u Beogradu, a moze biti i bilo kom drugom gradu.

Šta se desilo s nedeljom? Juče sam je celog dana tražio i nigde nisam mogao da je nađem. Nekad je, sećam se, svaka nedelja bila praznik, oblačila se bela košulja i prale se uši i vrat. Nedeljom se išlo na porodične ručkove posle kojih su svi dremali, razbacani po stanu kao nasukani kitovi, i tek bi nas miris crne kafe budio iz te omamljenosti. Ustajali smo polako, pažljivo, ništa nije smelo da bude brzo i naglo. Nedelja je bila dan sporosti, dan lenjosti, dan koji se provodio tako kao da mu ništa nije prethodilo ili kao da se ništa neće desiti posle njega.

„Nedelja – dan bez budućnosti“, napisao je u jednoj svojoj pesmi Raša Livada. Ne znam na šta je on mislio kada je napisao taj stih, ali to je za mene najlepši opis nedelje. One druge nedelje, kakva je nekada bila, a ne kakva je sada i kakva je bila kada sam juče izašao iz kuće.

Nekada nedeljom nisu radile radnje. U stvari, do deset se u nekim prodavnicama mogao kupiti hleb, mleko i pogačice, a bili su, takođe do deset, otvoreni i kiosci za prodaju štampe. Sve ostalo je bilo zatvoreno i uživalo u nedeljnom miru.

Na pijacu se išlo subotom. To je bio pravi dan za kupovinu paprika, lubenica i kajmaka. Nedeljom se odlazilo na pijacu samo u slučaju da vas je nešto sprečilo u subotu. Uostalom, nedeljna ponuda na pijaci je pružala bledu sliku u poređenju sa subotnjim obiljem.

Nedelja je bila dan za izlet. Penjali smo se na Avalu kao da osvajamo Mont Everest, a onda smo trčali nizbrdo sve dok se ne bismo umorili. Tada bismo izvadili kifle namazane buterom, tvrdo kuvana jaja, kriške „Zdenka“ sira i crvene jabuke.
Nedeljom je podnevni mir u dvorištu duže trajao. Nismo igrali fudbal, nismo udarali loptom u zid. Ćutali smo čak i dok smo igrali klikere. Tek kasnije popodne, kada se suton već prikradao preko neba, počinjali smo da govorimo glasnije i slobodnije, mada ni tada nisu naši glasovi odjekivali kao tokom drugih dana.

Nedelja je bila spor dan. Dan obnove. Dan kada su u celom gradu u podne složno zveckale kašike za supu, kada su ulice bile puste, a vozila gradskog saobraćaja prazna.

„Nedelja – dan bez budućnosti.“ Dan u kojem se zaboravljala prošlost i nije se mislilo na budućnost. Prošlost je bila užurbana subota, koju je trebalo što pre smetnuti sa uma; budućnost je dolazila sa ponedeljkom, strašnim danom, koji je predstavljao početak nove jednolične radne nedelje.

Nedelja je bila kao rajska bašta, dan između stvarnosti i snova. Dan u kojem je sve moglo da počne, a ništa nije moralo da se završi. Čardak ni na nebu ni na zemlji.

Međutim, kada sam juče izašao napolje, pomislio sam da je četvrtak, ili petak, ili bilo koji dan. Samo ne nedelja. Naime, sve radnje su bile otvorene: piljarnica, bakalnica, čak i apoteka.

Jedino banka nije radila. Međutim, to i ne očekujem od banke, jer banke svugde rade manje od svih drugih. Ako i banke počnu da rade nedeljom, biće to znak da uskoro dolazi propast sveta. (Nek propadne, nije šteta…)

Onda sam počeo da tražim nedelju. Zavirivao sam u razne zgrade, prošetao sam pored reke, pitao sam ljude koji su čekali na autobuskoj stanici, zatim mladiće i devojke sa slušalicama na ušima, ali niko nije znao da mi odgovori. Slegali su ramenima i gledali me pogledima koji su pokazivali da ne razumeju šta ih pitam, kao da je nedelja zaboravljen i mrtav jezik, razumljiv samo nekim lingvistima i arheolozima.

Lepa je nekad bila nedelja. Ujutru se duže spavalo, kasnije se doručkovalo i svako je smeo da odugovlači koliko god želi.
Nedeljom se išlo na fudbalske utakmice, zatim u šetnje pored reke, a onda, pred kraj dana, naručivale su se palačinke sa čokoladom i orasima. Veče se šunjalo preko neba, ali niko na to nije obraćao pažnju jer smo znali da je nedelja dan drugačiji od svih dana i da se, u stvari, nikada ne završava.

Ali onda se nešto desilo i nedelja je nestala. Ma šta mi radili, ma koliko pokušavali, ne uspevamo da je nađemo. Sakrila se negde, uvređena i zastrašena od mogućnosti da je neko natera da promeni ime. Naime, ako naziv nedelja potiče od reči „ne delati“, a svi se tog dana ponašaju kao da je u pitanju bilo koji dan i ne prestaju sa svojim delatnostima, onda nedelja nije nedelja i s pravom je pobegla. Otišla je negde gde se još uvek poštuje jednostavan nauk: šest dana radi, a sedmog se odmaraj, čitaj knjige, piši pesme, otiđi u prirodu, budi nešto drugo, nešto različito od onoga što si ostalih šest dana. Budi drugačiji tog dana da bi ostalih dana bio uvek isti. Uspori ritam. Nađi neku sporu pesmu i slušaj je celog dana. Uživaj u sporosti. Kaži: „Spor sam, priznajem, ali kada bih bio brži, ne bih znao da postojim.“

Da, krajnje je vreme da vratimo nedelju. Ako to uskoro ne učinimo, nikada je više nećemo videti. A život bez nedelje, odnosno, život bez dana odmora nije više život, već sumorni ringišpil koji se zaustavlja samo jednom – onda kada je kasno za sve.

David Albahari
objavljeno: 05/07/2010

Jake slabosti

Ne volim rodjendan.
Podseca me na sve ono sto nisam uradila. Sve ono sto se ne moze vratiti ni popraviti.
A stigao novi da mi se kezi da je dosao.
Da me ceka sa jos jednom godinom.
Da mi dokaze da je tu da ce da ide dalje sa mnom.
I ne mogu i necu da pobegnem od njega, ali ga ne volim.
Za sve drustvene norme, one prihvatljive pa i neprihvatljive, ja nisam uradila nista.
Nemam posao, nemam porodicu, brak, decu..i o cemu da pricam kada sretnem nekoga iz skole, starog komsiluka, bivseg posla..gde sam bila, sta sam radila..nista.

Mislim njima je nista. Iskreno se postidim sto nemam nista da kazem na te oficijelne price kad se vidim sa nekim posle duzeg vremena ili upoznam nekog.
Neki zivotni putevi su moj odabir, neki su se nametnuli, neke ne mogu da ostvarim..
I onda se ovako pred rodjendan zapitam…
Da li se s godinama dizu ili snizavaju kriterjumi ljudi?
Mire li se ljudi sa onim daj sta das?
Mnogim slabostima sam dozvolila da budu jake, jace od sve sile mene, i bar za to neko drugo bice ne mogu i necu, daj sta das.
Bejah mrvica. Prezla i brasno ne mogu.
Svojim slabostima sam cesto robovala, dala im tron.
Nisam poradila na izgradnji volje, snaga mi je tu minimalna. Sve je, ma briga me, jednom se zivi, ma boli me…
Mnogo pusim, ma to mi je jedino ostalo, sta me briga… Ne mogu sebi cigarete da smanjim i zabranim, manje cu da jedem, ma briga me…znam da mnogi ne treniraju svoju volju i savrseno ugadjamo sebi, svojim navikama, zeljama, htenjima, slabostima!
I treba.
Ali ne na stetu.
Cinjenica je da je zivot okrutan, tezak i da se svi trudimo da ga ulepsamo, olaksamo i svaku stegu prihvatamo sa otporom.
Svi sve to mozemo, da hocemo.
Ovako je lakse.
Od ponedeljka cu da vezbam..na dijetu cu od ponedeljka…
Trening volje mi treba da pobedim jake slabosti svoje…koja me je i sad pobedila, pa ispisah ovo.