Ne volim rodjendan.
Podseca me na sve ono sto nisam uradila. Sve ono sto se ne moze vratiti ni popraviti.
A stigao novi da mi se kezi da je dosao.
Da me ceka sa jos jednom godinom.
Da mi dokaze da je tu da ce da ide dalje sa mnom.
I ne mogu i necu da pobegnem od njega, ali ga ne volim.
Za sve drustvene norme, one prihvatljive pa i neprihvatljive, ja nisam uradila nista.
Nemam posao, nemam porodicu, brak, decu..i o cemu da pricam kada sretnem nekoga iz skole, starog komsiluka, bivseg posla..gde sam bila, sta sam radila..nista.

Mislim njima je nista. Iskreno se postidim sto nemam nista da kazem na te oficijelne price kad se vidim sa nekim posle duzeg vremena ili upoznam nekog.
Neki zivotni putevi su moj odabir, neki su se nametnuli, neke ne mogu da ostvarim..
I onda se ovako pred rodjendan zapitam…
Da li se s godinama dizu ili snizavaju kriterjumi ljudi?
Mire li se ljudi sa onim daj sta das?
Mnogim slabostima sam dozvolila da budu jake, jace od sve sile mene, i bar za to neko drugo bice ne mogu i necu, daj sta das.
Bejah mrvica. Prezla i brasno ne mogu.
Svojim slabostima sam cesto robovala, dala im tron.
Nisam poradila na izgradnji volje, snaga mi je tu minimalna. Sve je, ma briga me, jednom se zivi, ma boli me…
Mnogo pusim, ma to mi je jedino ostalo, sta me briga… Ne mogu sebi cigarete da smanjim i zabranim, manje cu da jedem, ma briga me…znam da mnogi ne treniraju svoju volju i savrseno ugadjamo sebi, svojim navikama, zeljama, htenjima, slabostima!
I treba.
Ali ne na stetu.
Cinjenica je da je zivot okrutan, tezak i da se svi trudimo da ga ulepsamo, olaksamo i svaku stegu prihvatamo sa otporom.
Svi sve to mozemo, da hocemo.
Ovako je lakse.
Od ponedeljka cu da vezbam..na dijetu cu od ponedeljka…
Trening volje mi treba da pobedim jake slabosti svoje…koja me je i sad pobedila, pa ispisah ovo.

Advertisements