Razgovor :))))))))))

Meni su ulepsali dan 😀

Sta bi bilo, kad bi bilo?!

Kako neko zna sta bi ucinio u nekoj situaciji?
Pa i da je dozivljena, kako da zna? Svaki put smo drugacijeg raspolozenja, emotivnog naboja…
Slusam i citam cesto izjave ljudi kako bi oni drugacije uradili nego sto je neko, kako je taj neko glup, to se ne radi tako…Kako bre to znaju?
Ja nemam pojma kako cu da reagujem, svaka situacija je nova, kao i svaki dan i minut.. Ne znam sta cu sledeceg minuta da kazem ili napisem..
Kako se ljudi istreniraju da znaju kako bi bolje postupili od drugih da su u tim situacijama? Odakle ta sigurnost?
Ne znam sutrasnji dan, ni koga cu sresti, ni sta cu reci..kako da budem pripremljena i da znam?
Nema istih situacija, nema istih ljudi, nema istih reakcija, jednostavno svaki trenutak, osoba, reakcija, je prica za sebe.
I shvatim da te hipoteticke price meni idu na zivac!
Svi su pametni kada su u tudjoj kozi!
Kako neko moze da zna zasto je neko odreagovao u nekoj situaciji tako kad nije ta osoba?
Poseban osvrt je na emotivne situacije. Kad cujem ono, ja bih prosla pored njega, ja bih mu lupila samar…Ma nemoj! Kako znas?!
Onda me gledaju kao da sam tupce. Ja lepo kazem da nemam pojma kako bih reagovala kada bih srela nekog bivseg, da li bih prosla pored njega, da li bi mu lupila samar, poljubila, pricala normalno…odakle znam da se stavim tamo gde me nema i jos da znam kako cu da reagujem? Sve to zavisi od emocija i razuma kako se tog trenutka usklade.
Oni znaju, ma vazi!
A kad pocnu da kritikuju neciji rad e tu podilkanim. Sve bi oni umeli bolje. Pa idi, radi bolje ko ti brani?
Kako znaju sve bolje od onih koji trenutno nesto cine? Vidim i ja da je pogresno, recimo, a kako da znam da bih bas ja to umela bolje? Ko zna kakav je sve tu sticaj okolnosti, medjuljudski odnosi…
Nekad mi kazu da sam bez stava. Dobro, ako je nemanje stava neznanje reakcije u datoj situaciji, onda ga nemam.
Cesto kazem i ponavljam kako svi vidimo gredu u tudjem oku a ne vidimo trn u svom.

Boje su na nama..

Kao pocelo prolece, pa krenuh u sredjivanje garderobe, a ono crnilo da me bog sacuva.
Nemam boja.
Mislim znam da ne znam da nosim boje, ali da sam ovoliko zacrnela nisam znala. Zalomi se neka siva, teget, istrci crvena, bez i to je sve, ima i neka bela, ali se sve te male boje stopile u crno.
Kad kupujem nesto, ne znam kako, ali uvek se prvo uhvatim za crno. Majku mu kao da sam darkerka. Nekad pomislim da preterujem, pa kupim sivu ili braon majicu, nije crna jel.
Ne umem da nosim boje.
Ne znam kako neko i uz sta moze da obuce nesto zuto? Kakva je to boja? Kako se to nosi? Kako se nasminkati uz zutu majicu, tuniku…sta dole obuci, sta obuti?

Ne znam kako se nosi narandzasta boja, sta se sa time radi? Meni to lici na Gradsku cistocu, zivota mi!

Ljubicasta, majko mila, kako se to slaze uz boju glasa nekome? A da se nasminkas u ljubicastu, kao da me neko tukao i imam modrice!

Svetloplava, to mi dodje kao isprana pidzama boja, onako bolnicka nekako. Sta se radi sa tom bojom, kako to nekome ide uz ten?

Ni zelenu ne mogu da nosim, zamislite!? Imam dve tamno zelene majice i to je sve. Sve druge vriste bre, ono kivi boje, benetoni i tako to. Bole bre oci od toga.

Ima ih jos sigurno, ali alergiju imam na roze, pink boju! Majku ti, pa to ni kao gace ne mogu da obucem. Nema odvratnije boje, cigi migi nacisto kao i one ciklame. Uzanstveni uzas! Nikad nista tih boja nisam ni kupila ni obukla. Kuku a oni sto farbaju sobe u tu boju, nije mi dobro, zivota mi! Neki me kunu, ako ne budem dobra kupice mi roze majicu.

Jednom sam dobila pink novcanik, rekoh super, toliko mi se gadi, da ga necu pipati. Jos ga imam, nosim i ne gledam, za to jedino vredi jer je prazan.
Znam da cete mi reci da nemam pojma, kao sto mi govore, da sam glupa, ne znam sta je moda..da postoje pastelne boje istih…
Ne mogu i necu da ih kupim ni obucem, roze posebno!
Sve ove boje mogu da podnesem na drugima, briga me, cak mi se svidja kako im stoje, ali sebe ne mogu da zamislim u tome pa da me ubijete.
A kad vidim musko u roze, creva mi se izokrenu, stvarno!
Ne razumem kako musko moze da bude u toj boji?! Kada bi mi prisao frajer u roze majici…misliiiim..

Selo

Pre neki dan posetih moje selo. Bio je parastos stricu. Necu napisati nista novo, stajala sam na tom malom seoskom groblju, uglibljena u ilovacu, posmatrala ljude, grobove, hranu prostrtu po humci. Onako ukaljani narod je stajao na grobovima, njih troje na grobu mog oca, brat mi nije dao da reagujem. Drzasmo svece i neki hlebcic, slusasmo pomen…posmatrala sam ljude.
Hrapava lica seljaka koji su dosli, zena koje su sluzile. Sirotinja.
Kasnije smo otisli do kuce, sluzili su hranu, prali sudove u hladnoj vodi sa bunara, ja se zakucala uz smederevac i nisam mrdnula odatle. Pricali su o Farmi, Dvoru…klimala sam glavom, znam da nemaju sta drugo da rade sem da gledaju televizor.
Selo je mrtvo, nema mlade duse, ono malo ostalog sveta cija su deca u Beogradu, je samo i tuzno. Ne znaju za drugaciji zivot. Zive od onoga sto im deca posalju ako im posalju, nemaju ni oni i od onoga sto su tokom leta ostavili. Skromno, mese hleb, pasulj, krompir, kupus…
Pokorno zive svaki dan.
Oblace se u stare stvari svoje dece, nisu nigde putovali, letovali, zimovali, ceo zivot im je tu.
Nekada, u vreme kada sam i ja leta provodila tamo, bilo je zivo. Bilo je dece, culi su se ljudi, druzili smo se svi. Sada svi pomrli ili otisli.
Selo izumire.
Zalosno je sto je udaljeno od Beograda nekih 60 kilometara. Pripada Beogradskoj opstini a sve ono tamo propada. Njive neobradjene, sume na sve strane, livada… Hteli smo i mi da prodamo njivu, nece niko da kupi, sta ce mu.
Veliki deo tog naroda nema kupatilo, telefon, nisu imali para da uvedu.
Zive zaboravljeno u tisini koja mi je parala usi.
Ne cuje se nista, ne cuje se niko, sem lavez pasa u daljini.
Znam da je ovako u velikom delu Srbije, tuzno, zapusteno, zaboravljeno, ostavljeno. Narod zivi i tamo, nekim njima naviknutim zivotima u skucenim kucicama, sa jednom prodavnicom u centru sela u kojem ne videh nikoga. Pustahija.
Otisla sam odande sa cudnim osecanjima I mislima, kako zivot nekome namesti…zivot.