Setam se cesto i svuda po ovom nasem internet nebu, kao i vecina pretpostavljam.
Ima me na fejsu, twiteru, guglam svasta nesto, od onih sam ko nema u vuglu ima u guglu..nailazim na svasta, citam svasta…mada najvise volim da sam na blogovima, d`izivinete.

Citajuci razne blogove nailazim na tekstove koji pisu o blogovanju kao nacinu biznisa, samoreklame, promovisanja…prate se rankovi citanosti, sljaste razne reklame sajtova…
Kazu da blogovanje treba da ima svrhu, kako nasloviti post, da bi se povecala posecenost…naslov cini pola posla…
U svemu tome sebi delujem kao pala s marsa, zivota mi!
Priupitah sebe koja je moja svrha blogovanja?
Ne znam.
Volim da pisem, volim da citam, oduvek sam to volela, volim da razmenjujem misli sa ljudima koji komentarisu, kako na mom, tako i na drugom blogovima. Razmena misli, emocija, stavova…to je ono sto me drzi da piskaram skoro tri godine. Moze se to nazvati samo ljubavlju prema pisanoj reci, koja budi srce, dusu, mozak I nista vise.
Da li je to svha?
Meni jeste.
Verovatno cu delovati detinjasto i smesno nekima, posebno po ne znam cemu velikim blogerima koji imaju te rank page ne znam kolike (ja ne znam ni gde se to gleda i ne zanima me), mada oni i ne lutaju po blogovima poput mog. Tu nema vajde.
Retka sam sorta koja ne dozvoljava i moli blogere da mi postove ne objavljuju po twiteru, posebno ne fejsu, ne zelim. Ova zelena soba je moja intima, ko slucajno u nju zaluta, meni je drago, uvek je dobrodosao. Ne zelim i ne mogu da bodem ljudima prst u oko objavljivanjem svuda mojih tekstova, to mi izgleda kao-citajte me, citajte me.
Ne mislim da pisem nesto posebno ni potrebno ni zanimljivo od opsteg znacaja da bih bila objavljivana svuda.
Ko se bavi politikom, drustvom, reklamom svog posla, sajtovima, raznim kuvanjem, savetima za svasta, to je ok i druga prica. Cak i da su literarni radovi, price, poezija i to mi je ok. Ali moje tandrkanje o bojama garderobe, psima u kraju, ljubavnim i nekim zivotnim jadima ili lepim stvarima, sta to nekog tamo boli uvo za mene i to sto pisem?
Da li svoje suze treba da prosipam svuda? Da li svoje gluposti treba da sipam svima u oci?
Sta tamo neki Djoka Panajotovic ima od toga?
Znam da sam vidljiva, znam da me citate i hvala vam na tome.
Jesam li ikoga od vas vukla za rukav da mi dodjete, komentarisete?
Nisam.
Sami ste me nasli, kao i ja vas i meni to dodje kao neka nasa zajednica i kao takva mi je dovoljna. Interakcija postoji i to je prelepo.
Jedina ‘korist’ od blogovanja, sem sto sam mnogo toga naucila, skupila razna iskustva, uzivala citajuci razne tekstove, je ta, sto sam upoznala divne duse, neke samo ovako neke uzivo i dobila sjajne prijatelje u oba slucaja. Nekako znamo da mozemo da racunamo jedni na druge kada su i realne situacije u pitanju, bez reci, to se jednostavno oseca.
Mene to cini srecnom i bogatom!
To je moja svrha blogovanja!
Nema para ni `leba od toga, a kod tih drugih ne znam, ako ima, svaka im cast!
Napisala sam svoja razmisljanja, tacnije nabacala sam ih, tako mi lakse, da se ne muljam sama sa sobom, a mozda neko ima nesto da mi pametno kaze…
Sada cu da munem neki sacuvajmeboze naslov da privucem citaoce
:mrgreen: