Archive for април, 2011


Tresnje srama

Jos je ziva i zivotari generacija mojih/ nasih roditelja. Postenih radnika socijalistickog rezima.
To su ljudi rodjeni 40 i neke, koji su dosli u Beograd trbuhom za kruhom. Zenili se, udavali, stvarali porodice, radeci posteno u mnogim fabrikama kojih vise nema.
Beograd je gradio Komgrap, Neimar, Mostogradnja…obuvao Petar Velebit, Obuca…hranio PKB, oblacio Kluz, Beko..vozila Zastava, Gosa…cistila Gradska cistoca i Zelenilo..
Generacija koja je gradila, hranila, oblacila, cistila Beograd i Beograjane.
To su oni nekada vremesni muskraci sa brkovima, pustenim malim noktom i plavom kosuljom kao glavni modni hit koji su kravatu i odelo oblacili samo za sopstveno vencanje. Zene sa `ladnim trajnama, plisiranim suknjama, dlakavim nogama, koje su sekle polutke dobijene od sindikata, stirkale milje, posteljinu i stolnjake, gajile ljute papricice u saksijama..i trudile da cuvaju obraz porodice da niko ne vidi kada im se muz napije, deca dobiju losu ocenu u skoli…sve je to bila velika sramota, nekada?
Oni nasi roditelji, komsije koji su dizali kredite da bi gradili vikendice u Grockoj, Barajevu, Kosmaju..ili svojim rodnim mestima, gde su provodili leta praveci zimnicu i pekuci rakiju, dovlaceci u Beograd sir, kajmak, domacu ljutu, cvarke..
Oni velicaju vreme Tita i stalno pricaju kako se nisu zakljucavali u to vreme, imali da kupe na kredit ficu, namestaj za stan, koji su dobijali stanove po rang listama prioriteta, pregradjivali spajz da bi pravili sobe, od podruma pravili skladista zimnica a u zamrzivac od 500 litara redjali polutke, svinje i kokoske iz rodne im grude.
Oni sto su velicali Slobu, isli da igraju kolo na Uscu, jer im je on obecavao da Srbiju nece dati, verovali su mu dok su cekali u redu za hleb, jureci brasno da deci umese embargo kolac, Vek, Vikend da pripale dok gledaju Skupstinu na televiziji, ponosni i uplaseni za sina koji je na ratistu a Srbija nije u ratu i niko ne sme da nas bije…Sedeli su gledali i cekali da im Sloba poput Tita donese mir u njihove socijalne domove i hranu na sada vec cigaretom izbusene heklane stoljnake koji nisu vise ustirkani. Nema stirka da se kupi.
Oni su dolaskom Kostunice/Djindjica/Tadica vec otisli u penzije..i dalje cekaju sa svojim 200-250 evra penzije da dodje 10-ti u mesecu, prime penzije, plate kiriju, struju i gledaju Farme, Grand parade, Seselja do pola noci u Hagu i cekaju da se vrati. Da on dovede drzavu u red. Gledaju i cekaju od svoje dece neku pomoc a ujedno je ponosno i ne zele, neka se samo jave da su dobro, jer sa svojim platama od 300 evra i kreditima jedva podizu i skoluju decu…
Oni koji su bili sefovi, svoj toj radnickoj klasi, i dalje puni sebe od nekada, navikli da uzimaju na mufte, sve sto se uzeti moze, za koje su svi njihovi radnici glupi i moraju da slusaju i dalje gaje taj sindrom. Ponasaju se kao sefovi u svojim porodicama, zgradama..
Onda te sede, glave cuju da se dele besplatne sadnice tresanja, briga je njih za Japan i simboliku. Otrce da im drzava pokloni jos nesto. Navikli su da se laktaju, navikli da nemaju obraz, ostao im je negde dok su naredjivali radnicima da rade. Ta sadnica ce ih naterati da odu do svojih vikendica, sela, imace smisla platiti autobusku kartu i otici da se nesto posadi. Odavno nema svinja, kokoski, ajvara…Sada ti ljudi provode dane na terasama, gledajuci tudje zivote, zalivajuci suzama papricice u saksijama dok se sa televizora cuje Grand, Utisak nedelje..
Oni ce da se guraju, da uzmu jos nesto od drzave od ko zna koje vlasti jer su im obecavali zivot. Svi predsednici, sve stranke za koje su glasali..a nisu dobili nista. Svi snovi, mastanja o penzionerskim danima u kojima ce uzivati, pretvorili su se u glad, nemastinu koju su mislili da su zaboravili kada su iz svojih sela dosli u grad kao omladinci.
Oni su ovaj grad izgradili da bude ovakav kakav je i danas. Narod, decu, vlast su hranili, oblacili, ponosno sluzili..sa odlaskom u penziju ostali su sluge.
Oni drugi, posteni radnici, gledace ih na televiziji i pitace se kako ih nije sramota, pokrali su sta se pokrasti moze dok su sefovali i hoce jos.
Nesrecne i sramotne sadnice tresanja bile su namenjene kao nasa podrska Japanu u teskim vremenima je jos jedna slika nasih nesrecnih penzionera, koji ne bili tamo da su docekali to bolje sutra.

Golb

Setam se cesto i svuda po ovom nasem internet nebu, kao i vecina pretpostavljam.
Ima me na fejsu, twiteru, guglam svasta nesto, od onih sam ko nema u vuglu ima u guglu..nailazim na svasta, citam svasta…mada najvise volim da sam na blogovima, d`izivinete.

Citajuci razne blogove nailazim na tekstove koji pisu o blogovanju kao nacinu biznisa, samoreklame, promovisanja…prate se rankovi citanosti, sljaste razne reklame sajtova…
Kazu da blogovanje treba da ima svrhu, kako nasloviti post, da bi se povecala posecenost…naslov cini pola posla…
U svemu tome sebi delujem kao pala s marsa, zivota mi!
Priupitah sebe koja je moja svrha blogovanja?
Ne znam.
Volim da pisem, volim da citam, oduvek sam to volela, volim da razmenjujem misli sa ljudima koji komentarisu, kako na mom, tako i na drugom blogovima. Razmena misli, emocija, stavova…to je ono sto me drzi da piskaram skoro tri godine. Moze se to nazvati samo ljubavlju prema pisanoj reci, koja budi srce, dusu, mozak I nista vise.
Da li je to svha?
Meni jeste.
Verovatno cu delovati detinjasto i smesno nekima, posebno po ne znam cemu velikim blogerima koji imaju te rank page ne znam kolike (ja ne znam ni gde se to gleda i ne zanima me), mada oni i ne lutaju po blogovima poput mog. Tu nema vajde.
Retka sam sorta koja ne dozvoljava i moli blogere da mi postove ne objavljuju po twiteru, posebno ne fejsu, ne zelim. Ova zelena soba je moja intima, ko slucajno u nju zaluta, meni je drago, uvek je dobrodosao. Ne zelim i ne mogu da bodem ljudima prst u oko objavljivanjem svuda mojih tekstova, to mi izgleda kao-citajte me, citajte me.
Ne mislim da pisem nesto posebno ni potrebno ni zanimljivo od opsteg znacaja da bih bila objavljivana svuda.
Ko se bavi politikom, drustvom, reklamom svog posla, sajtovima, raznim kuvanjem, savetima za svasta, to je ok i druga prica. Cak i da su literarni radovi, price, poezija i to mi je ok. Ali moje tandrkanje o bojama garderobe, psima u kraju, ljubavnim i nekim zivotnim jadima ili lepim stvarima, sta to nekog tamo boli uvo za mene i to sto pisem?
Da li svoje suze treba da prosipam svuda? Da li svoje gluposti treba da sipam svima u oci?
Sta tamo neki Djoka Panajotovic ima od toga?
Znam da sam vidljiva, znam da me citate i hvala vam na tome.
Jesam li ikoga od vas vukla za rukav da mi dodjete, komentarisete?
Nisam.
Sami ste me nasli, kao i ja vas i meni to dodje kao neka nasa zajednica i kao takva mi je dovoljna. Interakcija postoji i to je prelepo.
Jedina ‘korist’ od blogovanja, sem sto sam mnogo toga naucila, skupila razna iskustva, uzivala citajuci razne tekstove, je ta, sto sam upoznala divne duse, neke samo ovako neke uzivo i dobila sjajne prijatelje u oba slucaja. Nekako znamo da mozemo da racunamo jedni na druge kada su i realne situacije u pitanju, bez reci, to se jednostavno oseca.
Mene to cini srecnom i bogatom!
To je moja svrha blogovanja!
Nema para ni `leba od toga, a kod tih drugih ne znam, ako ima, svaka im cast!
Napisala sam svoja razmisljanja, tacnije nabacala sam ih, tako mi lakse, da se ne muljam sama sa sobom, a mozda neko ima nesto da mi pametno kaze…
Sada cu da munem neki sacuvajmeboze naslov da privucem citaoce
:mrgreen:

Sestreee

Ona je kreten, ili sam to ja?
Mislim da smo obe.
I bile smo tu oduvek, malo skretale, obilazile, zbog zivota…ali tu.
U selu kao devojcice, mada sam se ja vise druzila sa njenim, nasim bratom. Bio mi je blizi, samo jedan dan stariji od mene. Nije docekao da napuni osamnaest godina.
Svaka ima svoje secanje na taj period.
I mnogo, mnogo rupa u secanju.
Ostale se Ena i Ratne igre koje nas secaju na njega, crvene starke i cigareta koja uvek izgori na njegovom grobu.
Ona me je prva ucinila tetkom pre osamnaest godina, bila je krmaca dok je bila trudna, ugojila se 35 kilograma i spavala do 2 popodne. Te 93-ce, nije bilo nicega, njen sin, moj sestric je pio kravicu iz kese, nije bilo drugog mleka.
Nasi roditelji.
Brat i sestra od tetke, koji su se voleli nekom cudnom ljubavlju. Uz rakijicu i psovke, cesto.
Moj otac je bio na njenoj sahrani .
Otisao je za njom nakon tri meseca.
Sad sigurno sede gore, piju rakijicu i smeju se nama dvema.
Dok je bila trudna sa drugim sinom, majka joj se, moja tetka, razbolela, slogirala. Dve i po godine je lezala svesna a nepokretna. Bez moci govora.
Ocaj, nemoc i na kraju, kraj.
Godinu zatim i njen otac je otisao kod majke.
Nakon svega lavina je pocela da silazi u njen organizam i da je razara.
Ne znam odakle vise izviru ti tumori, rakovi, alergije? Sta hoce od nje?
Rekla mi je;
‘ Ako umrem nemoj me zaliti, ja cu biti srecna, samo da mi deca budu dobro’.
Glupavi mladez je opet crn, mamu mu njegovu…a opet mozda je samo crn i nece biti maligni kao prosli.
Nece valjda dva puta isto, nema smisla, ali stvarno!

I stvarno je kreten sto mi je sestra i sta mi je ona bas trebala da mi prvo bude prijatelj pa sestra.
Mislim i ja sam kreten, imala sam da biram neke druge sestre a ne nju…