Došla mi prijateljica pre neki dan i donela suknju na poklon. Kaže dobila ona od nekog, ugojila se ne može da obuče pa daje meni. Pogledah i zinuh!
Suknja sa nekim karnerićima, volanima, ne znam kako se ti valovi zovu, ispod kolena.
Pitah je da li je normalna? Da li ona mene može da zamisli u toj suknji?
Kaže da treba da se oblačim ženstveno, štiklice, košuljice, znam li ja koliko godina imam?
Ček` bre, zar se godinama menja garderoba? Treba li da se oblačim u karneriće?

Kao prvo ja nikako da ukapiram koliko imam godina i kako se to oblači i ponaša u skladu sa tim. Mislim, naravno da neću da nosim šorčiće, majičice do pupka i sl. Ali farmerke su mi osnovna garderoba i sve vrste pantalona. Haljine i suknje mogu samo preko 30 stepeni da obučem, na bose noge a ne najlon čarape do pupka , suknjice, štiklice i kao znate ja sam dama. Ne ide mi uz mene nikako! Sve ovo i njoj rekoh, kad ulete i njena ćerka i moja majka pa kad me opletoše da nisam normalna, da žensko treba da se oblači kao žensko a ne kao ja …Jebah sebi milosnu majku kud i rekoh nešto, trebalo je da se zahvalim na suknji, da je ostavim i nikad ne obučem kao sto i neću. Popile su mi ovo malo mozga tog dana. Da radim negde u nekoj kancelariji verovatno bih se nekako obukla da ličim na poslovnu ženu, ovako…ženstvena sam i u pantalonama.
I sad se ja zamislila. Majka i otac me vaspitali da budem kulturna, vaspitana, kad odem u goste da se lepo javim, sednem i odgovaram na ono što me pitaju, budem fina, ne psujem…
Tako ja vaspitana idem po našim blogovima, čitam…nekad pomislim , šta sad ovde da komentarišem, a opet znam koliko toj osobi to nešto znači, pa napišem nesto, a sebi grizem jezik sto nije ćutao. Onda gledam ostale kometare, čitam ili odem negde pročitam sjajan tekst, nema kometnara. Zablenem se, pomislim kako se ovo nikome ne sviđa?
Čitam komentare kod sebe, nekada se zamislim kako me je neko skenirao skinuo skroz svojim komentarom, ostanem bez teksta, a pročitam i neke i vidim da su napisani reda radi. Ne znače apsolutno ništa. Pa se pitam da li je taj neko iz poštovanja prema meni komentarisao ili da bi bio viđen?
Svi smo svesni sujete i ega koji vladaju ovim blogo svetom. Udara u čelo, potiljak, bode oči.
Nekome je jako bitno da bude u nečijem blogrollu, da mu se čitaju postovi da ima što više komentara, da dobije status uticajnog blogera, ma šta to značilo.
Mislim, sednem sa onom zamišljenom mi suknjom i najlon čarapama, pa se zapitam ko je ovde lud?
Na koga ja mogu da utičem? Čime? Koji sam ja bloger, obično piskaralo i nista više.
A ne mogu da se setim ni ko je uticao i kako na mene. Inspiracije sam dobijala od drugih ali uticaje…ne. Kako se to utiče?
Zasto me narod čita, šta to ima pametno kod mene čime ja mogu da utičem?

Dakle nisam uticajni bloger.
Zasto me komentarišete ako je tekst glup i prozaičan, zasto vas komentarišem kad vam nije svaki tekst za komentar?
Svi smo mi ovde iz ljubavi ili neke potreba ka pisanoj reči, ali sam za ove tri godine blogovanja, definitivno došla do zakljucka da naši komentari mnogo više govore o nama nego postovi.