Dajući naizgled sebe, u svim tim davanjima koja su otišla, otišla sam i ja.
Neki moj najbolji deo.
Da li sam ih oterala ljubavlju svojom?
Da li sam ih oterala nepotpunim davanjem?
Da li su odlazili, bežali od nečega sto se zove tim velikim imenom, a ne daje se!?
Da li sam mogla, da sam osetila, da se nekome dam?
Da sa nekim ostanem.
Da se ne uplašim vezivanja.
Da se ne ponašam kao skot.

Da se ne volim.
Da prestanu da me vole.
Da odu, od mene već otišle…
Postojao je jedan, davno, kome sam se dala, koji me je uzeo, od koga sam otišla. Morala sam.
Kojim sam obeležena.
Koji izranja kada ga ne želim, u svačijem, pa i mom liku.
Ne volim ga odavno, ne postoji za mene…Da li je to on, ili sam to ja?
Da li od tada gajim strah od svega?
Da li je taj strah uvek postojao, a sa njim se maskirao?
Verovala sam nam, postojali smo, bili smo to mi! Posle toga, pokušala sam, išla od vrata do vrata, otvarala ih, zatvarala, katančila…Bežala od sebe, sa sobom.
Da li bih sad bila sama da sam mogla da se prepustim nekome, da sam umela, želela…
Da stanem.
Da ostanem.
Da ih imam.
Da me imaju.
Da postanem opet nekome MI…
Nisam sebi to više dozvolila.
Bila sam prolaznik.
Bili su šetači kroz moju dušu, srce, ponajviše tela.
Znala sam da nije dobro, znala sam da od šetnji nema ništa, znala sam!
A želela sam da me neko zaustavi u begu, da me zaveže sa sebe poverenjem…Znam to još uvek.
Čekam.
Bežim u čekanju.
Šetam u čekanju…