Otisao je pre dva dana, najzad je nasao mir i spokoj.
Znala sam ga trideset godina, ziveo je vrata do mog stana. Tih, nenametljiv, dobar, posten, srecan ako moze da pomogne…Bio je nizak, ono nosio je cipele br. 39. A veliki covek. Pokusavao je da zivi, nije da nije.
Radio je u jednoj fabrici, ziveo skromno, majka i otac u stanu prekoputa. Licilo je na dobro. Ali nije…
Njegovoj majci ni jedna njegova devojka nije valjala. Ostao je sam do kraja zivota zbog toga. Uspela je sve da ih otera, a on da ih ne zadrzi.
Ona je ona dezurna baba u zgradi koja svima zagorcava zivote. Svadja se, hoce da se bije, kune,..u vise navrata je policija dolazila zbog nje. Ima preko 80 godina. Ne znam sta je odrzava i cini takvom. Svi mi zatvorimo vrata, pomislimo luda baba, ja je zovem dalabu, ali on…
Svaki dan mu je sedela na glavi. Svakoj osobi u njegovom okruzenju je nalazila manu i svadjala se do koske sa njim dok ga ne izludi.
Jela mu je zivce i zivot iz samo njoj znanih razloga.
Flasa je postala njegov svakodnevni drug. Kupovao je one plasticne votke uvek. Hemiju zivu, svaki dan po jednu. Pusio je drinu. Sedeo citavo popodne i vece za trpezarijskim stolom, pio i pusio. Ulazila je, vristala na njega..culo se svasta..Nastavljao je, nije umeo da se izbori sa njom. Jednom je odlucio da proda stan i da se odseli. Ne secam se zasto nije.
Ostao je da sedi u svom cumezu od nezivota. Nocu se setao kroz stan i pricao sam sa sobom. Ujutro nasmejan na posao. Strelac. Voleo je novi dan, sve do povratka kuci i agonije.
Opijao se danima. Dok ne padne u krevet, onda povraca, dobija infuzije..Crni Radovan!
Godinama, decenijama je ziveo tako.
Do prekjuce.
Zao mi je njegovog nezivota, zao mi je tog velikog srca i dobrote koje je ludaca uvek kocila. Ne mogu da je razumem, ne mogu! Prvi put za nekoga ovako pisem.
Baba je zlo, to je odrzava. Luda!
Znala sam da ce ga nadziveti, majke mi! I danas je pokazivala svoje lice, neverovatno, onako se ne ponasa majka koja je sahranila sina.
Uvek cu ga se secati kao nasmejanog komsije, dobrice koji je svima zeleo da pomogne i pomagao je. Vrednog.
Nedostajace mi njegovo bolesno kasljucanje. Kao Draguljce je kasljuckao dok ceka lift..znala sam da je jedan od retkih u zgradi kojima mogu uvek da se obratim za bilo sta da mi treba. Znali su to svi.
Boli me njegova umrlica na vratima, gledam sliku, njega..znam da mu je sada bolje, odmara se od sebe…od nje, od samoce u kojoj je ziveo…Boli me sto je imao premalo radosti u zivotu…
Eh crni Radovane..