Archive for јун, 2011


Mnogo lajem, psujem, pičkaram svašta u svim mogućm situacijama. Od tužnih, smešnih, nemoćnih, besnih…
Psovka mi objedini sve što ne umem da iskažem u trenutku ili začini sve ono što kažem. Baš nekako dođe kao so na neslano jelo, šlag na kraju kolača, orgazam na kraju sexa. Sve stane u pičkaranje.
Deluje prosto, nekulturno, nevaspitano, ali je deo ličnog folklora. Mog. Mene. Prihvatili me takvu.
A u suštini sam fina, kulturna i vrlo vaspitana.
Naci ću ce u situaciji gde mi neko ispira mozak. Temama koje me ni malo ne zanimaju. Od ljudi koji mi nesto znače. To su oni, mogu reći nesrećni ljudi i oni puni sebe. Ovi prvi nemaju sa kim da podele svakodnevnicu. Pa je pričaju meni. O poslu, kolegama, sa sve imenima i prezimenima. Kao da to meni nesto znači. Njihove zapletljancije, interne fore, probleme sa šefofima…Slušam. Ne teram u tri lepe. Ne naglas. U sebi pičkaram do besvesti i pola ne slušam. Amćem kao da sam u sred zapleta vidim situaciju baš takvom kakvom mi se prepričava. Da imaju porodice, njima bi pričali. Da imam porodicu ne bih imala vremena da ih slušam.
Ovi drugi su sigurni u sebe i svoje kvalitete. Naturaju mi svoje stavove i ukuse, jer su experti za sve oblasti. Pravim se nemušta i opet psujem u sebi.
Apsolutno me zabole za nečije poslove, kolege, pehove u prevozu, kuvanje ručka ili nekuvanju..Imena i prezimena svih nekih nepoznatih ljudi koji učestvuju u njihovim životima. Svim najbolje odradjenim stvarima od strane njih.
To su oni koje kada pokušate da prekinete a oni još glasnije nastavljaju da pričaju, jer ako prekinu misao ode sve u kurac.
Isprljuju me.
Licemerna sam.
Ćutim i slušam. Razumem ih. Nemaju kome. Usamljeni su i sami.
Žao mi ih je.
Da imaju kome pričali bi. Da neko hoće da ih sasluša..
Nisam ja nešto pametna i ne treba njima moje mišljenje. Treba im da čuju sebe. Da se preispitaju, preslišaju naglas čuju sta im se desilo.
Samo sam slušacica. Neko ko povremeno kaže-aha, stvarno, majke ti, ne seri…
Tužno je što su sami, što nemaju neku drugu vrstu akumulacije. Nemaju sex da se isprazne, nemaju ljubav, nadanja, očekivanja…zive svakodnevnicu. Robotski u centrifugi. Neemotivno i skučeno.
Volim te moje smarače, zato ih ne psujem naglas. Više volim njihove vrline. Sa njima se družim. Mane podnosim. Idu u paketu sa voljenjem.
Poznajem samoću .

Objavljeno na sajtu SlovoPres.

Advertisements

Podsetnik

Mogu da hoću.

Neću!

Jer da hoću
Upala bih
U proslost.

Ako sam išta u životu radila, božemeoprosti, držala sam otvorena usta.
Naučila sam da koristim stručne stomatološke izraze. Toliko sam vremena provela zevajući po raznim ordinacijama.
Znam šta je bukalno, palatinalno, mandibularno, apendix, apikotomoija ili resekcija, ortopan, sonda, borer, znam da pogledam mali snimak i vidim ima li procesa na vrhu korena, znam šta je impaktiran zub, amalgam, lidokain anestezija…
Ono što još bolje znam i što sam debelo osetila su bolovi. Ništa me nije bolelo kao zubi.
A redovno išla, spavala bre po stomatološkim ordinacijama sa sve strahom! I redovnim kad mi lupe anesteziju, pišanjem. Moram, il` d`umrem. Upoznaše me s godinama i sad se vec zna. Anestezija. Ustaj idi na pišanje.
Počelo je kao i svima sa konzervativom. Popravkama i krpljenjem. Nije bilo šanse da posle par situacija sa šatro umrtvljivanjem zivaca, zabadanjem igle u život. Pristanem na rad bez anestezije. Kakvi crni otrovi, devitalizacija odmah sa anestezijom. Naravno, znam da ne valja, nema se osećaja. Ali videla sam toliko korenja da je malo koji prav. Pa punjenje i ne stigne do kraja. Ne moze igla da se zakovrne i tačka. E onda se tu stvara proces. Koji ako se ne otkloni na vreme, smešnom hirurgijom od 15 minuta. Ume da zaboli kao da oči ispadaju . Onda se rokaju antibiotici, pa kad se smiri upala, radi se apikotomija, odnosno, odsecanje vrha tog korena. To stvarno nista ne boli. Ali ja više nemam živaca da vidim zubara. Drugarica mi je. Mogu da je šutnem. Mada nisam nikada. Psujem naravno! Više volim da je vidim u kafiću nego u ordinaciji. Trenutno imam dva procesa i treba da idem da uradim. Ne mogu. Kad zaboli a najčešce hoće na leto. Ići ću nogom u dupe. Svesno odlažem.
Kasnije su nastupili problemi sa paradontopatijom. Rađeni su mi režnjevi. Hirurgija od dva sata. Znači facijalis. Ne mogu vise da držim otvorena usta! Obe osmice su mi bile impaktirane, nisu izrasle a zdudale mi sve zube. Dve hirurgije od kojih jednu neću zaboraviti nikada. Bio je proces ispod i tu anestezije skoro ne deluje. Bolelo je, ali strašno! To mi se desilo i sa donjom sesticom. Neću da se derem i plačem, nisam kukavica. Ali ne mogu boli. Drže mi glavu, vuci, neće. Mislila sam da ce mi ovo malo mozga iščupati. Inače na svaku hirurgiju reagujem otokom. Takav mi horoskop. Šetala sam bombone, ujede od pčela i strsljena na oba obraza po ne znam koliko puta. Nadrogirala se dovicinima, palitrexima, panklavima, orvagilima za dva života. O brufenima, kafetinima, analginima, nimulidima..bolje da ne pričam. Pitam se na šta mi liči želudac? A sta sam puta snimala zube i bila ozračena, sam bog zna.
Doživela sam prilikom mandibulrne anestezije, koja umrtvljuje celu vilicu, da vidim duplo, ali to je prošlo kad je prestala da deluje anestezija. Imala sam sutradan modar obraz, ali dobro. Do neuralgije i nemogućstva otvaranja usta vise od par santimetara. To je trajalo čini mi se pola godine. Sa bolovima do samoutepavanja, ali majke mi! Upala nerva i nema leka. Boli, ali mnogo boli!
Pomisao od bolova i samoubistvu mi se desila još jednom. Mislila sam da je neuralgija, opet. Mama je nazvala nostalgija 😀 A bila je gangrena zuba. Tu se naguzilo i natrćilo, Nova godina, Božić, vikend i jedno deset neradnih dana. Niti sam spavala, niti jela, gutala sam lekove. Bila omamljena a trpela bolove do besvesti. Jednog dana sam počela da kukam na sav glas. Više nisam mogla da izdržim! Mislila sam skačem kroz prozor i gotovo. Mislim malo morgen bih imala muda da to uradim. Uletela je komšinica, mislivši da se nekome nesto desilo.Sedaj u auto u dežurnu kliniku. Tu vožnju kolima ću pamtiti ceo život. Kako krene mene boli! Rupa na putu, hoću da skočim kroz šoferšajbnu. Užas nad užasima! O strahu da ne pricam. Udronjala sam se, ali skroz! Čekala sam da moja drugarica počne da radi da idem kod nje. Vađenje živca na živo, arlaukala sam! Bila gola voda usred zime..pretekoh! Kasnije dreniranje i sve ostalo. Još imam taj zub.
Kasnije su došle na red krune. Brušenje, devitalizacija, uzimanje otisaka, drljavi končić sa kiselinom koji boli do suza. Crveno korenje. Reakcija. Ličila sam na vukodlaka. Uplašila sam samu sebe. Trpljenje svega i svačega sto mi je bauljalo po vilici. Cementiranje. Boli jer seče desni. Rascementiranje u pola noći. Ne dam da mi stavi stalni cement još uvek. Nigde.
A šta sam para dala ne umem da se setim. Još su to bile drugarske cene. Plaćala sam samo tehnicare i častila drugaricu i sestru. Sigurno imam jedan automobil u ustima, života mi!
I ne znam što sam uopšte sve ovo pisala kad pola nisam ispisala. Sage i tomove bih mogla da napišem o stomatologiji.
Mislim se ko zna šta me još čeka?
Paradentoza radi svoje, desni se povlače. Sve će to jednom morati da se menja, vadi…pravi proteza…
Zavidim svakom ko ima lepe i kvalitetne zube!
Želim svima iz srca da ne prođu sve ovo što sam ja i mnogi drugi.
Čuvajte zube!!!

XYZ

…….toliko toga nisam znala…
…….toliko toga ne znam…
Samo osećam da znam.
A osećanja su…
…….nekad…
……ponekad…
……često…
……uvek…
………..
Glupa!