Ovo je post koji sam napisala za projekat 365 lepih dana u Srbiji. Za one koji nisu procitali i za one koje zele da napisu tekst, neka prate link i posalju tekst.

Moja kuma, doktor nauka hemije. Radi kao docent na Beogradskom univerzitetu. Upućen joj je poziv iz Brazila od tamošnjeg dekana fakulteta da dođe i održi prezentaciju nekih svojih radova. Sve joj je plaćeno I put i smeštaj.
Ja odusevljena! Brazil, Rio, more, sunce, karneval! Sve ono, što bi nam svima prvo palo na pamet na pomen te vatrene južnomeričke zemlje.. Kaže mi ona, da nije baš sve tako kako ja zamišljam u svojoj glavi i ispriča mi priču zbog koje sam se i odlučila da napišem ovaj tekst.
Dakle, moja kuma, u Brazilu ima koleginicu sa fakulteta od koje je saznala sledeće.
Ima ta zemlja mnogo siromašnog naroda, ali ne kao kod nas, siromašnog s karticama i dugovima, već onog pravog, što spava po ulicama i nema šta da jede. To su kvartovi u koje ni policija ne zalazi. Stopa kriminala je tolika da se ne može uhvatiti broj.
Kumina koleginica se, pre par godina, zadesila u jednom od tih kvartova. Ne znavši gde je, zaustavila je auto na semaforu i doživela da je gomila ljudi izvuče iz auta, skine do gaća i uzme joj sve što je kod sebe imala. Naravno, i auto. Batine nije dobila, srećom, ali zato propisno šutiranje jeste.U policiji su samo odmahnuli rukom, identifikovali slučaj, ostavili pismeni trag. Do dana današnjeg, ništa nije razrešeno. Auto pronađen nije, a poniženje i strah koji je doživela, ostavljeni su samo njoj. Da ih se seća i nikad ne zaboravi.
Kumino kretanje po Riju, zaključih, mora biti ograničeno, da se ne zezne i ne završi u nekom Brazilu, o kom mi ni ne sanjamo.
Nisam ni pomišljala da je ovako nešto moguće. Bila sam zatečena. Šokirana, a šokovima nikad kraja. Ispriča mi i kako je dekan njenog fakulteta išao do Moskve, seo u taxi i kad je hteo da izađe, taksista mu reče da plati 100 dolara ili neće izaći iz vozila.
Zamislih se.
Ko zna, u koliko je zemalja ovakva situcija !?
Po čemu je onda Srbija najgora !?
Mi još uvek možemo da idemo gde hoćemo i kada hoćemo. Ne moramo da mislimo da li će nas neko prebiti ili ukrasti sve što imamo.
Po čemu Srbija ima najgore ljude, predsednike, ministre, uređenje?
Svuda štrajkuju, nema posla, ima kriminala, droge. Zašto to ne reći?
Možda ovo nije širenje optimizma, ali jeste širenje realnosti.
Zaista nismo najgori, isti smo kao i većina sveta, čak i bolji.
Kod mene, svako može doći taksijem sa Surčinskog aerodroma, a da ga neko ne ubije. Može prošetati Knez Mihajlovom, otići na Kalemegdan, Avalu.
Svako može osetiti i videti lepote Kosmaja, Tare, Zlatibora.
Svako može da se prijavi i bere jabuke za dnevnicu od 1200 dinara ako nema posao, očisti sneg zimi za 1500 dinara. Najlakše je kukati i štrajkovati.
Zaista nismo svesni koliko sreće imamo, a što nemaju mnogi u celom svetu.
Ja volim moju zemlju. Nigde nije tako sigurno kao ovde.

Advertisements