Archive for јун, 2011


Od onih sam koja pazi na svoj izgled. Ne puštam izrastak, dlake na sve strane, obrve..Nokti uvek namazani. U grad nikad nenašminkana nisam otišla. Kućne varijante su sedi u utepaj se. Od iscepanih trenerki, bušnih majica, masne kose… Al` međ` svet ne idem ta`ka. Ne dam da me vide nikakvu. Sem kad strčim ispred zgrade po cigare.
Zimus krenuh sa bratom i snajom da izjavimo saučešće strini i sestrama. Umro nam je stric. Spremih se prikladno, bez obzira na situaciju. Ima tamo sveta. Kosa oprana, sveže isfenirana, šminka diskretna. Ako se zaplačem. Tamni dzemper, farmerke, pristojna kratka jakna. Parfem naravno. Pravo žensko.
Zvrcnuše me da siđem. Krenem lagano. Liftom do prizmelja. Na ulazu stoji komšija. Dobar dasa, naočit. Ja sa kezom prilazim vratima, koje on drži otvorena. Pomislih dzentlmen. Jos ima te sorte. Zinuh da kažem hvala, a on izlete ispred mene.Umalo me ne klepiše vrata. Rekoh- Moša! Prasnula sam u smeh u roku od odmah. On zastade pa me gleda. Rekoh mu da sam mislila da je dzentlemen. Ja neka riba, da mi drži vrata. A on sebi otvorio. Bi mu neprijatno, a šta cu konju kad je konj.
Smejah se do suza, ušla u auto. Brat i snaja me gledaju šta mi je. Ono kao u čudu. Umro ti je stric, budi ozbiljna. Ispričah im. Ismejase se i oni. Ali rešismo da budemo ozbiljni, situacija to zahteva.
Stigosmo kod strine. Tuga živa. Mnogo joj je teško pala stričeva smrt. Prosto nisu postojale reci za utehu. Prigrlila nas i ubi se plačući. Sestre isto tako. Ma…teška situacija. Ja krenuh da kuvam kafu. Da ne sedim i slušam kukanje. Mislim tu sam, ali kao nešto radim da ne sedim. Da se i ja sredim. Sve me je podsecalo na ćaleta.
Kad poče da ječi kroz kuću moj mobilni. Zvoni i peva- MA KO TE JEBE KAD NISI UMELA DA ČUVAS ME, MA KO TE JEBE…Kuku trazi gde mi je torba, gde je mobilni. Brat se upiljio u mene da me ubije pogledom. Snaja sklonila pogled da ne pukne od smeha u trenutku. Strina nije, valjda, ni ukapirala. Psovah sebe kud ga ne smanji, kud ovo, kud ono.. Ovaj mali pandur od device na mene samo očima u fazonu uozbilji se. Kao da sam ja kriva što je mobilni zazvonio?
Mislim natrćilo se tako, šta cu?
Posle mi rekoše da nisam normalna i tako to…
Nisam htela to majke mi. Ali stvarno sto moja baba kaže. Kad se naguzi ono se natrći!
To mu dodje kao kad se oklizneš. Kreneš da padaš, a neko se ispreči. Pa te saplete i udari u glavu i tuda prodje tramvaj pa te pregazi.
E to je to guženje i trćenje, nema dalje. Kao i u ozbiljnim situacijama. Nevolja retko ide sama. Uvek se guzi jos neka.
Završilo se i to veče, nije više bilo trćenja, dobro je…
Kad malo bolje razmislim, sve je to imalo svoje zašto..

Mislim, domaćica!

Mislim, umem ja da skuvam ručak. Ono, pasulj, grašak, pilav, supice, čorbice, projice, kolačići…Al` to nije ono sveCki. Ne može se to slika i izađe na televizor. Iskreno, nemam bre živaca da stojim tri sata i prčkam po hrani. Kako se to radi? Meni bude dosadno dok čekam da nešto provri, zgusne…radim vežbe po kuhinji, briskam dugmiće po šporetu, briskam po visećim delovima….da ubijem vreme. Šta kao treba da stojim i zevam u šerpu i molim joj se. Pa ne mogu bre to.
Desi se meni često da sosovi mogu da se jedu kao supa. Ono bešamel ili bolonjeze, neće se zdudaju pa to ti je. Kuvam, mešam, dodajem brašno, gustin bre, a ono čorbica. Pa mu kazem- marš mamicu ti- i odem. On će mene da zajebava, e neće!
Umotam sarmu, onako kako me majka učila, lepo. Stavim u lonac uključim one se sve razvrcaju. Jurim onaj fil i kupus kašikom. Kažu, jako sam pustila vatru, pa šta treba tiho da je molim da provri pa da smanjim!?
Jaoooo a ono kao pečem kore za tortu od trinaest žumanaca osamnaest kora! Pa kuvam šesnaest filova! Ceo dan treba da cupkam po kujnama. Ma ne mogu bre to. Najvolim kad smutim pa prospem, munem u rernu i super! Ili oni sto se ne peku. Motaj keks, pudinge i neznamtijasta, i pici grici, života mi!
A kad treba da isečem nešto to je sacuvajmeboze, kao i kiflice. Nemam bre taj filng za osećaj i oko za precizno. Jedno parče flis papir, drugo k`o parče `leba sto mi ga majka seče. Jedna kiflica mala za jedna zub, druga kao SSSR nekada.
Pa da! I treba da me je stid! Tolike godine sprcala u dupe a nikad domacica i žena od mene.
Da se razumemo.

Niko gladan nije otišao od mene ako je došao da jede siroma`. Gutaju. Nekad me i hvale!
Ehe i ćorava koka ubode zrno!
Nisam odustala, kuvam ja svaki dana nešto i pokušavam da se stidim dok radim čučnjeve čekajuci da nešto provri.
Bar ću da imam dobre noge!

Sigurna zemlja

Ovo je post koji sam napisala za projekat 365 lepih dana u Srbiji. Za one koji nisu procitali i za one koje zele da napisu tekst, neka prate link i posalju tekst.

Moja kuma, doktor nauka hemije. Radi kao docent na Beogradskom univerzitetu. Upućen joj je poziv iz Brazila od tamošnjeg dekana fakulteta da dođe i održi prezentaciju nekih svojih radova. Sve joj je plaćeno I put i smeštaj.
Ja odusevljena! Brazil, Rio, more, sunce, karneval! Sve ono, što bi nam svima prvo palo na pamet na pomen te vatrene južnomeričke zemlje.. Kaže mi ona, da nije baš sve tako kako ja zamišljam u svojoj glavi i ispriča mi priču zbog koje sam se i odlučila da napišem ovaj tekst.
Dakle, moja kuma, u Brazilu ima koleginicu sa fakulteta od koje je saznala sledeće.
Ima ta zemlja mnogo siromašnog naroda, ali ne kao kod nas, siromašnog s karticama i dugovima, već onog pravog, što spava po ulicama i nema šta da jede. To su kvartovi u koje ni policija ne zalazi. Stopa kriminala je tolika da se ne može uhvatiti broj.
Kumina koleginica se, pre par godina, zadesila u jednom od tih kvartova. Ne znavši gde je, zaustavila je auto na semaforu i doživela da je gomila ljudi izvuče iz auta, skine do gaća i uzme joj sve što je kod sebe imala. Naravno, i auto. Batine nije dobila, srećom, ali zato propisno šutiranje jeste.U policiji su samo odmahnuli rukom, identifikovali slučaj, ostavili pismeni trag. Do dana današnjeg, ništa nije razrešeno. Auto pronađen nije, a poniženje i strah koji je doživela, ostavljeni su samo njoj. Da ih se seća i nikad ne zaboravi.
Kumino kretanje po Riju, zaključih, mora biti ograničeno, da se ne zezne i ne završi u nekom Brazilu, o kom mi ni ne sanjamo.
Nisam ni pomišljala da je ovako nešto moguće. Bila sam zatečena. Šokirana, a šokovima nikad kraja. Ispriča mi i kako je dekan njenog fakulteta išao do Moskve, seo u taxi i kad je hteo da izađe, taksista mu reče da plati 100 dolara ili neće izaći iz vozila.
Zamislih se.
Ko zna, u koliko je zemalja ovakva situcija !?
Po čemu je onda Srbija najgora !?
Mi još uvek možemo da idemo gde hoćemo i kada hoćemo. Ne moramo da mislimo da li će nas neko prebiti ili ukrasti sve što imamo.
Po čemu Srbija ima najgore ljude, predsednike, ministre, uređenje?
Svuda štrajkuju, nema posla, ima kriminala, droge. Zašto to ne reći?
Možda ovo nije širenje optimizma, ali jeste širenje realnosti.
Zaista nismo najgori, isti smo kao i većina sveta, čak i bolji.
Kod mene, svako može doći taksijem sa Surčinskog aerodroma, a da ga neko ne ubije. Može prošetati Knez Mihajlovom, otići na Kalemegdan, Avalu.
Svako može osetiti i videti lepote Kosmaja, Tare, Zlatibora.
Svako može da se prijavi i bere jabuke za dnevnicu od 1200 dinara ako nema posao, očisti sneg zimi za 1500 dinara. Najlakše je kukati i štrajkovati.
Zaista nismo svesni koliko sreće imamo, a što nemaju mnogi u celom svetu.
Ja volim moju zemlju. Nigde nije tako sigurno kao ovde.