Ako..

Ako sam prava,
kako sam naopaka?
Ako sam naopaka,
kako sam ispravna?
Ako sam pametna,
kako sam glupa?
Ako sam među oblacima,
kako sam na zemlji?
Ako sam blesava,
kako sam luda?
Ako sam nasmejna,
zasto plačem?
Ako nisam sama,
zašto sam sama?
Ako idem pravo,
kako uvek skrenem levo ili desno?
Kuda sam pošla, gde sam došla?
Kako sam krenula kada stojim?

Macanu

Tuga cimne za rukav i krene da skida sve okove čekanja, nadanja, verovanja.
Nisu bila zalud.
Jesu.
Postoji jedna mržnja koju priznajem. Ne volim je i mislim da je mrzim.
Mržnja prema bolesti. Protiv koje se boriš, koju ubijaš i opet oživljava.
Bolest kao feniks. Koji paradoks.
Nemoć.
Apsolutno se ništa ne može uraditi. Životinja jede, ubiješ je, rodi se nova. A treba da ide unazad..
Uništava, boli, cini nemoć najjacim osećajem. Mrznja se rađa, gazeći nadu, gazeći zelje..
Nemoguće je boriti uz sve pokušaje i svetla koja je davala. Nada je umrla. Sa njom i mržnja i životinja koja je ubijala. I ubila biće.
Tuge su se slile u jednu. Liče. Bole isto, sećaju i zastrašuju.
Životinja je nepredvidiva i ne zna se na koga ce sledećeg i zašto da se ustremi. Zaposedne ga i uništi.
Umiru nade i mržnje.
Ne znam dokle..

Sekić

Zvao me je Sekić. Možda mi je rekao zašto. Zaboravila sam.
Do pre deset godina sam nosila taj nadimak od njega.
Imao bi sada devedeset osam godina. Ne bi voleo da ih je doživeo. Smetale su mi i one sa kojima je otišao.
Sve mu je bilo tesno. Cipele više nije mogao da nosi. Hrana mu je bila bezukusna. Gubio je zelje i interesovanja poslednjih godina. Bilo mu je dosta. Nije više podnosio svoje staro, tromo telo. Zdravlje je imao. Uvek. Malo se gubio zadnjih godina i to je sve. Sem glavobolja drugih bolova nije imao. Nije hteo da nosi protezu, išla mu je na živce…
Pao je ispred prodavnice. Deset dana smo ga negovale.Tiho je otišao.
U ovim danima je još govorio. Secam se dobro. I tada, znajuci da umire, gledao nas je onim njegovim vodenim pogledom i govorio da nas voli. Da je srećan što nas ima.
Spremale smo mu najbolja jela..nije ih jeo. Nismo ni mi.
Ležala sam pored njega na krevetu i pratila njegov pogled. Pokazivao mi je neke ljude. Nisam znala ko su . Nisam ih videla. A pravila se da jesam i odobravala razgovor sa njemu vidljivim svetom. Bili su svi mrtvi. Pitala ga razna pitanja, govorio mi šta mu oni kažu…
Bio mi je deda, tata.
Sve ono što mi otac nije dao, deda jeste. Sve to je još u meni.
Za neki dan ce biti deset godina da nije sa nama. Fizički.
On i njegova ljubav žive i dalje u nama kojima je davao.
Ne nedostaje mi. Jednostavno je moralo tako da bude i morao je da ode.
Svaki dan u mom rečniku ima njegovih upadica. Nije zaboravljen i neće biti.
Previše je dao sebe nama da bi ikada mogao da nestane.
Ovih dana sam opet unuka..

Minuti

Sačekaj jedan minut.
Evo me za minut.
Dođi na minut.
Proći će za minut.
Strpi se još jedan minut.
Imaš minut vremena.
Krećem za minut.
Zakasnila si minut.
Ućuti na minut.
Otišao je pre jednog minuta.
Da si došla samo minut ranije.
Zovem te za minut….

Ljuta sam na minute!
Nikada ne budu toliki.
Uvek su dugački.

Predugački!
Svi ih habamo.

A kad je lepo, onda je najkraći!