Zvao me je Sekić. Možda mi je rekao zašto. Zaboravila sam.
Do pre deset godina sam nosila taj nadimak od njega.
Imao bi sada devedeset osam godina. Ne bi voleo da ih je doživeo. Smetale su mi i one sa kojima je otišao.
Sve mu je bilo tesno. Cipele više nije mogao da nosi. Hrana mu je bila bezukusna. Gubio je zelje i interesovanja poslednjih godina. Bilo mu je dosta. Nije više podnosio svoje staro, tromo telo. Zdravlje je imao. Uvek. Malo se gubio zadnjih godina i to je sve. Sem glavobolja drugih bolova nije imao. Nije hteo da nosi protezu, išla mu je na živce…
Pao je ispred prodavnice. Deset dana smo ga negovale.Tiho je otišao.
U ovim danima je još govorio. Secam se dobro. I tada, znajuci da umire, gledao nas je onim njegovim vodenim pogledom i govorio da nas voli. Da je srećan što nas ima.
Spremale smo mu najbolja jela..nije ih jeo. Nismo ni mi.
Ležala sam pored njega na krevetu i pratila njegov pogled. Pokazivao mi je neke ljude. Nisam znala ko su . Nisam ih videla. A pravila se da jesam i odobravala razgovor sa njemu vidljivim svetom. Bili su svi mrtvi. Pitala ga razna pitanja, govorio mi šta mu oni kažu…
Bio mi je deda, tata.
Sve ono što mi otac nije dao, deda jeste. Sve to je još u meni.
Za neki dan ce biti deset godina da nije sa nama. Fizički.
On i njegova ljubav žive i dalje u nama kojima je davao.
Ne nedostaje mi. Jednostavno je moralo tako da bude i morao je da ode.
Svaki dan u mom rečniku ima njegovih upadica. Nije zaboravljen i neće biti.
Previše je dao sebe nama da bi ikada mogao da nestane.
Ovih dana sam opet unuka..

About these ads