Rekla mi je: „Ne diraj mi ranu. Ne pomaži da zaraste. Ne gledaj je.
Pogled na nju boli . . .
Pustiću je da sama zarasta do kraja života“.
Šta sam drugo mogla?
Pustila sam je, puštam, gledam je i vidim, a kao da ne vidim.
Zjapi rana, nezašivena, otvorena, krvava.

Smejemo se kao da nije tu. Kao da ne boli pri svakom pokretu.
Smejemo se kao da ne postoji.
Smejemo se i plačemo zajedno.
Ćutimo.
Ćutanjem ne brišemo vidljivost rane.
Ćutimo jer ona tako hoće.
Ćuti da se ne čuje.
Obe slepe za bol koji vidimo, za ranu koja curi . . .

Iscurela više dabogda!