Trebaju mi reči da bih ćutala.
Tišina govori iz mene.
Glasno, najglasnije.
Tišina progovara uz reči..
Prolazne,
usput prokockane reči.
Bačene.
Izvrnute kao čarapa ,
kao majica kada se suši na suncu
da ne izbledi.
Čuva se neočuvano
štedi nad rasutim godinama.
Okrenutih od sebe.
Isceđeno vreme,
Zgužvano.
Pegla ispravlja.
Ostavlja crte.
Postojala sam.
Zgužvana, upotrebljena.
Volela.
Ćutala.
Ćutim.
Stojim na izgaženom vremenu.
Glasna sam
U tišini.
Zelena Soba 
Ponekad pišeš ono što mi stoji obešeno na vrat, ali ne mogu da kažem… Odlicno
To je kao kada plaćeš a suze Ti ne teku.
U tišini se uvek sve bolje čuje,proveravao sam……
Neka si glasna, ali samo da ti kazem – dobar materijal se lako ispravlja i pegla, crte itekako nestanu….I stajanje je samo na usputnoj stanici…idemo dalje…gde nas noge nose ili tockovi ili krila…
Mnogo tuzno bas….
osjećaš i to je to
Tišina zna užasno glasna, bolno glasna da bude. Znala sam da vičem iz sveg glasa, ali od buke tišine, moj glas je bio samo tihi skoro nečujni jecaj
Bravo Radice, bravo!!!
„Lako mi je s nemirom,
ne mogu da umirim mir.
cutim…
volim te
Reči su ponekad suvišne
uf bre Zelenis, al` glasno cutis !
i sta ti uopste pada na pamet ?! ajde ispeglaj to pa da idemo negde na kafu …?
🙂
Vidim i kod tebe neki razguz! 😉
ti kad napišeš nešto ovako… samo da ćutiš posle toga… psst…
Gromoglasna tišina…
Hvala..obicno posle pesme ne znam sta da kazem kad sam stihovima sve rekla… 🙂
Kod mene nista nije trajno – ni ljutnja, ni bes, ni razgoropadjenost. Sve to kao oluja dodje, rascisti pred sobom i mine. Ali tišina! Mnogo sam puta molila neke meni bitne ljude da me ne dovedu do toga da zacutim jer moja tisina brise i razara. Kao jutarnji muk u onom kratkom trenu pred svitanje. Svi moji demoni zive tu. U tisini.