Archive for март, 2012


Prozori!

Da pevamo? Prolećee na moje ramee slećeeee..
Stiglo!
Raduje se narod bokte kao da je stiglo ne znam šta. Sunce sija, milina! Prozori ušljiskani od snega i leda, prašina se vidi gde god oko da baciš. Baš lepo!
Vise domaćice po prozorima, tresu ćebad, sade cveće..Sve sam to videla majke mi!
Moji prozori i ja se još gledamo, ko će koga. Nervira me kad nešto moram. Ne visi mi se a sunce piči u oči. Ne vidim ništa a glupo mi da perem prozore sa naočarima za sunce. Mislim mene nije sramota, nego moja jadna majka se stidi i kaže samo probaj ima komšiluk da priča da si luda! Kao da već ne pričaju. No šta ću, prala na terasi pre neki dan, to mamin raj pa da skinem to sa dnevnog reda. Sunce me udarilo u mali mozak, aj nema veze to, ali u oči. Škiljim, žmirkam i trljkam, pritom pazim da se ne strmeknem sa četvtog sprata. Ostali neka sačekaju.
Prala bih ja noću, šta me briga. Nego opet moja majka. A šta ćeš da vidiš po mraku? Kažem ne moram da vidim, znam gde ću da trljam. Ona na to, jesi li noramalna šta će komšiluk da kaže!?
I tako, zbog komšiluka i mira u kući još uvek ne perem prozore.
Izađem napolje, sunce sija, piči! Narod se pogubio. Neki u čizmama, neki u jaknama, neki kratkih rukava. Ma sva godišnja doba da se vide.
Eto komšiluka.
Gde si, šta ima, prošla zima…tandrčem ja…Ma pusti me u pičku materinu evo nemam para da kupim kutiju cigara, šta da ti pričam. Isekli mi struju..jebem ti život…Sunce sija, proleće, ne znam šta da kažem komšinici. Da joj kupim cigare neće, kaže doći će na kafu i cigar. Ne dođe. Ne znam zašto.
Drugi dan, sunce sija, proleće. Čekam u redu ispred trafike. Lik od četrdesetak godina traži cigarete i sok za dete. Kaže piši mi tamo, platim ti na kraju meseca. Pa onda doda, jebote juče sam ti platio dug a već danas se opet zadužujem. Gde si komšo!?
Eno mi drugarice. Gde si kokoško bre? Ma pusti me i tri lepe, išla da platim račune i ostalo mi hiljadu dinara do prvog. Šta da jedem sa hiljadu dinara? Da ti pozajmim? Neće. Nema od čega da vrati.
I tako. Ja i dalje ne radim. Ne kukam. Koga sretnem iz komšiluka kojeg sigurno silno zanimam kažem kako učim astrologiju i da sam srećna. To je deo istine.
I sad se ja pitam pred ove izbore, koje prozore ustvari treba oprati?!
Ili ih polupati ali da ne vidi komšiluk! Sramota je, misliće da smo ludi.
Jesmo li ludi ili..?

Tekst objavljen na sajtu Slovopres.

Advertisements

Mađarica

Znala sam je u prolazu. Komšijsko pristojno javljanje na stepeništu, nekad u prodavnici, prolazu i to je sve. Čula sam da je Mađarica, da joj se muž ubio bacivši se sa terase i to je sve. Bila je sedokosa starica iz susedne zgrade.
Kada je moja baba umrla, počela je da dolazi kod dede na kafu. Deda je uz kafu pio rakijicu i njoj se to dopalo. Nailazila sam na njih dvoje u veselom raspoloženju. Zanimljivo je bilo da se dedi uvek obraćala sa vi. I meni isto, verovatno i svima. Bistra i vesela osoba.
Pričala je uvek sa setom o svom suprugu. Volela ga je i verovala da će ozdraviti. Ne znam od čega je bolovao. I za nju je bio poraz što se ubio dok je ona bila u spavaćoj sobi. Bila je i ljuta i besna i očajna zbog tog čina. U nekim trenucima ga je nazivala sebičnjakom,kukavicom u drugim ljubavi.
Uvek je nosila kostime i prigodne košulje uz to. Cipele u boji tašne, frizura namšetena, ruž na usnama. Dama.
Ne sećam se zbog čega me je jednom pozvala u svoj stan. Ušavši unutra kao da sam zakoračila u drugi vek. Od naših običnih stanova ona je napravila čudo. Nameštaj je bio starinski, onaj što ga gledamo u filmovima. Stilski od koga zastaje dah. Zavese, umetničke slike, lampe…
Pokazivala mi je albume sa slikama, poslužila me vanilicama koje je sam mesila. Bila je vlasuljar u pozorištu, zaboravih kojem. U pozorištu je upoznala supruga koji je bio njen kolega. Prošetala me je svetom koji je ostao za njom, nama.
Njihova ćerka je udata i ima unuku. Ćerka joj je jako bolesna, nije mi rekla od čega. Kod nje niko ne dolazi. Ona ide da vidi ćerku.
Družila se sa dedom do njegove smrti. Plakala je kada je umro. Onako iskreno, za drugom koji je otišao.
Kasnije sam je retko viđala, tek onako u prolazu..videla sam je više puta da kupuje čokanče votke. Navukao je deda na alkohol. Verujem da joj je trebao u samoći njenih zidova.
Juče sam je videla. Kostim uredan, frizura na mestu. Lice joj je skupljeno, zborano. Nema više onog brzog, hitrog hoda, osmeha. Sada ide polako sa štapom. Javila sam joj se, klimnula je glavom o produžila dalje. Mislim da me nije prepoznala.
Njenog imena ne mogu da se setim. Ne znam da li sam ga ikada i znala.
Bila je i ostala Mađarica, tako smo je zvali.

Gužva

Nikada nisam živela van Beograda. Ono živela da je drugi grad moj život.
Videla sam kako ljudi žive u manjim gradovima, mestima, selima. Svi se znaju, sve se zna. Meni to čudno. U Beogradu mogu mesecima da idem ulicama i ne sretnem nikog poznatog.
Koliko god meni to bilo čudno u manjim mestima, toliko mi se dopadalo. Intimnije nekako. Pitomije.
A narod priča o planovima da decu pošalju u Beograd na školovanje, fakultete, da se zaposle jer tu gde su oni ’leba nema ni života. Većini je cilj Beograd. Doći i ostati u njemu.
Mi odavde nismo razmišljali da negde idemo. Nismo imali ciljeve ako se to ne uklapa u inostranstvo.
Većini naroda iz Srbije je cilj Beograd. Posle se pitamo o decentralizaciji. Ali to je već druga priča i ne bih o njoj.
Beograd je krcat, prepun. Gužva na sve strane, guranje, buka, sirene automobila, svuda čekanje, čekanje i čekanje. Veliki grad, meni do centra treba više od pola sata, ako nema gužve. A neko obiđe ceo grad za to vreme. Nemam nista na petanest minuta od mene. Sve je daleko i svuda treba neki prevoz.
Onda počnem da razmišljam u koji bi manji grad da idem. Da imam mir da mi je sve blizu da svakoga znam. Da osetim neku intimnu atmosferu. Ljude. Ovde ne znam više ni ko mi živi u zgradi.
Znam da većina sveta kaže da je ovde sve. Kulturna i ostala dešavanja. Jeste. Nikada nisam morala da putujem u drugi grad da idem na recimo neki koncert. Ali je vrlo moguće da je neko iz okoline Beograda brže stigao od mene do recimo Kališa, Usća…
Sve se mnogo zgusnulo, svega je previše.
Ljudi po ulicama, prevozu, automobilima, prodavnicama, kafanama..nigde mira i tišine.

Biće da starim jer mi sve ovo jako ide na živce!
Da prodam stan i idem gde?
O tome razmišljam.
Da odem negde gde je mirnije.
Pomisao na porodicu mi stvara problem, jer neće niko odavde da ide zbog poslova, dece… a baš da ih ostavim ne mogu…a da budem sama negde ne znam jesam li sposobna.
I tako…razmišljam ponekad..