Nikada nisam živela van Beograda. Ono živela da je drugi grad moj život.
Videla sam kako ljudi žive u manjim gradovima, mestima, selima. Svi se znaju, sve se zna. Meni to čudno. U Beogradu mogu mesecima da idem ulicama i ne sretnem nikog poznatog.
Koliko god meni to bilo čudno u manjim mestima, toliko mi se dopadalo. Intimnije nekako. Pitomije.
A narod priča o planovima da decu pošalju u Beograd na školovanje, fakultete, da se zaposle jer tu gde su oni ’leba nema ni života. Većini je cilj Beograd. Doći i ostati u njemu.
Mi odavde nismo razmišljali da negde idemo. Nismo imali ciljeve ako se to ne uklapa u inostranstvo.
Većini naroda iz Srbije je cilj Beograd. Posle se pitamo o decentralizaciji. Ali to je već druga priča i ne bih o njoj.
Beograd je krcat, prepun. Gužva na sve strane, guranje, buka, sirene automobila, svuda čekanje, čekanje i čekanje. Veliki grad, meni do centra treba više od pola sata, ako nema gužve. A neko obiđe ceo grad za to vreme. Nemam nista na petanest minuta od mene. Sve je daleko i svuda treba neki prevoz.
Onda počnem da razmišljam u koji bi manji grad da idem. Da imam mir da mi je sve blizu da svakoga znam. Da osetim neku intimnu atmosferu. Ljude. Ovde ne znam više ni ko mi živi u zgradi.
Znam da većina sveta kaže da je ovde sve. Kulturna i ostala dešavanja. Jeste. Nikada nisam morala da putujem u drugi grad da idem na recimo neki koncert. Ali je vrlo moguće da je neko iz okoline Beograda brže stigao od mene do recimo Kališa, Usća…
Sve se mnogo zgusnulo, svega je previše.
Ljudi po ulicama, prevozu, automobilima, prodavnicama, kafanama..nigde mira i tišine.

Biće da starim jer mi sve ovo jako ide na živce!
Da prodam stan i idem gde?
O tome razmišljam.
Da odem negde gde je mirnije.
Pomisao na porodicu mi stvara problem, jer neće niko odavde da ide zbog poslova, dece… a baš da ih ostavim ne mogu…a da budem sama negde ne znam jesam li sposobna.
I tako…razmišljam ponekad..