Patnja razara čupa delove mozga, duše, srca… pretvara nas u nešto što nismo ni znali da umemo da budemo.
Oni što smo ih ostavljali dublje I jače pate. Retko to priznaju a još su ređi koji to pokazuju. Obično budu zbunjeni što su ostavljeni I često to vezuju, pred svetom, za praktične razloge. Govore kako su one glupe I neće naći boljeg. On ima auto, dobar posao, vodio je na more, kupio joj najnoviji mobilni telefon za rođendan…Oni koji su bili u braku, govoriće kako će sada da se muči a kod njega je imala sve. I stan I novu kuhinju joj je kupio I klima uređaj I ugaounu garniture a ona otišla da se potuca kod roditelja ili kao podstanar da gladuje. A kod njega je imala ‘leba I uz ‘leba.
Druga vrsta će se propiti I prokurvati. Mora da dokaže svoju muškost, mora da izleči svoju sujetu. Neki plaču ali kada su sami. Retke su muške suze. Ali ako ih neko vidi neka zna das u iskrene sem onda kada su pod alkoholom. Tada je najlakše zaplakati.
Postoji I ona najgora vrsta koja se sveti proganja preti. To je očaj koga se treba bojati.
Za sve vrste uvek ćemo biti kurve, glupače I kreteni koje ne znaju da cene sve što su imale.
Uvek ali uvek će ih boleti onaj sledeći sa kojim je. Da li je bolje jebe od mene? To ih proganja jer su isfrustrirani mišlju da neko bolje jebe od njih. Za njih je žena uvek njihova čak iako je udata I ima čopor dece.
Nikada neće shvatiti da kada odlazimo da tu nema više ljubavi muškarca I žene, da više nema ljubavi I da nas je baš briga I za garniture I sigurnost I letovanja. Žena kada odlazi želi slobodu I mir ako nema drugog. I nijedna materijalna stvar je ne bi vratila, čak joj I ne pada na pamet.
Ni mi žene nismo daleko od svih pobrojanih vrsta. Samo što mi plačemo češće I vidljivije od njih.
Setim se uvek kada sam patila za jednim zalupljenim vratima gledala sam televizor, vrtela kanale I naiđe neka pesma, niti znam koja ni dan danas niti koji je program bio. Što su mene te neke reči pogodile, iskukala sam se I isplakala kao poslednja ćurka na ovom svetu.
Mi imamo drugarice kojima se poveravamo, koje nas teše I vode negde da se napijemo kao majke mare. Mesecima studiramo šta je rekao tada a šta onda I ko je ta nova riba mora da je nikakva… Nas uglavnom ostavljaju zbog drugih žena. To je najveći postotak.
I uvek će biti pederčina koja nije znala da ceni našu ljubav.
Ima osvetnica, očajnica, onih koje se propiju ili su na tabletama… Ali mali broj žena ne nastavlja dalje. Mi idemo dalje a muškarci umeju da pate čitav život za istom ženom. Pogledati pesnike. Najtužnije pesme su pisali muškarci, najtužnije pesme pevaju muškarci.
Mi ćemo voleti zauvek neke ali se naši životi neće zaustaviti kod muškarac češće hoće. Stanu I zakopaju se u prošlost iz nesigurnosti I frustriranosti jer su dobro jebali I obezbedili ženi sve u životu a ona otišla.
Ne umeju da spoznaju tananu žensku nit. Ljubav koja se daje na druge načine a ne seksom I frižiderima.

Tekst je objavljen u časopisu Tetka u blažoj formi! 🙂

Advertisements